U pomenutim transkriptu, na sajtu Stejt dipartmenta, piše da diplomatski odnosi između SAD i Srbije postoje već – 400 godina! Dakle, još od vremena kad je Srbija bila pod turskom vlašću, a država Amerika nije postojala, niti bila na horizontu.
Diplomatski odnosi među njima uspostavljeni su “tek” pre nešto više od 133 leta, a do greške je došlo nemarom tamošnjeg zapisničara, koji nije razaznao razliku između dve reči (for ifour) koje se na engleskom praktično istovetno izgovaraju. Ko radi taj i greši, ali je doista čudno da ni šest dana posle (kad ovaj tekst ide u štampu) objavljivanja prepisa, omaška nije ispravljena.
Ovdašnjim političarima to može da godi, jer ispada da smo sa Amerikom u tesnoj vezi i pre nego što je ona nastala, pa da smo neka vrsta alternativnih Kolumba i Ameriga Vespučija, ali bi cinici mogli da zaključe i – da Vašington ne mari mnogo o tome kako nas interpretira. Teoretičari zavere bi takođe mogli da kažu kako su prekomponovane reči srpskog zvaničnika još jedan dokaz da preko Atlantika nastoje da nas prikažu kao nepresušne izvore prenebregavanja realnosti.
Nisam sklon nijednoj od tih slutnji ili priželjkivanja. Prognoziram da će Stejt dipartment, bar kad mu bude dostavljen ovaj napis, ispraviti svoj istoriografsko-daktilografski lapsus koji je hronologiju američko-srpskih odnosa premetnuo u neosnovanu diplomatsku arheologiju…
Za razliku od relativne neopaženosti lapsusa o tzv. četiri veka srpsko-američke diplomatije, u pojedinim ovdašnjim krugovima je Kerijeva opaska – da se Srbija nalazi među zemljama (Gruzija, Moldavija, Crna Gora, Makedonija) koje su na “liniji vatre” između Zapada i Rusije – dočekana “na nož”, kao nagoveštaj novog, pogotovu nama, “velikog rata”. Ne slažem se s takvim katastrofičarskim doživljavanjima.
Prvo, mislim da Keri nije upotrebio izraz “linija vatre” u vojnom smislu, niti da je zapretio Srbiji, kako se ovde mestimično nezvanično sugeriše, već da je hteo da ukaže kako smo i mi deo preganjanja za premoć među velikim silama na ovom prostoru. I drugo, da se Srbija upustila u igru kojoj se ne vidi pragmatičan kraj, pošto zvanično stremi ka dve suprotnosti: da se integriše sa Zapadom (EU), gde ubedljiva većina priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, dok istovremeno računa da će joj Rusija, s pravom veta u Savetu bezbednosti UN, garantovati teritorijalnu celovitost, uključujući i otcepljenu joj južnu pokrajinu.
Ne pamtim da se ijedna zemlja u savremenim okolnostima našla u većem raskolu od ovakvog u kojem se našla Srbija, kojoj šire integracije i teritorijalni integritet ne idu zajedno. I kojoj je dostizanje bar jednog od ta dva suprotstavljena cilja manje izgledno čak i od održavanja, uz propadanje, prvog ili drugog, a možda i oba opredeljenja.
Nedaće su joj dodatno povećane istrajnim pretenzijama da joj se promene i sistem i duh. Na vlasti su joj sada oni koji su je svojevremeno upropašćavali, dok su u opoziciji oni koji su potom drame produbljivali, pri čemu su i jedni i drugi neuporedivo više prvi nego drugi trošili poverenje naroda da će mu život biti bolji.
Srbija je iznutra išpartana višestrukim “crvenim linijama”, kao simbolima prelaznosti iz jednog u drugo – nepoželjno stanje. Kad se sve saberu, te linije se čine opasnijim i od “linije vatre” koju je Keri ocrtao, iako verovatno nije hteo da kaže ništa više nego nemačka kancelarka Angela Merkel koja je još prošlog novembra upozorila da Rusi prodiru na Balkan protivno zapadnim ciljevima.
Ostaje nam da se nadamo da će se, prevashodno oko Ukrajine, Zapad i Rusija sporazumeti. Kako – ne zna se zasad. Najizvesnije je da se mi, ovdašnji, opet nećemo ovajditi. Osim ako svet prihvati da greši – da nas uteši. Tako nešto nama, naravno, neće biti dovoljno. Niti će stići…