Tokom rasprava, u svečanoj tišini Palate mira, izložen je sled nasilja krajnje brutalnosti. Advokati Gambije opisali su ono što nazivaju operacijom etničkog čišćenja koju je burmanska vojska sprovela tokom leta 2017, zvanično predstavljenu kao odmazdu za napade Arakanske spasilačke armije Rohindža. Odbrana Mjanmara poziva se na antiterorističku operaciju. Međutim, optužba insistira na samoj prirodi izvršenih dela. Obezglavljivanja, sakaćenja, odojčad otrgnuta iz naručja majki i bačena u vatru, sistematska grupna silovanja pred porodicama i zajednicama, uništavanje sela i masovno proterivanje stanovništva. Ovi postupci nisu predstavljeni kao izolovani ispadi, već kao ponavljane i koordinisane prakse koje su predvodile različite jedinice pod zajedničkom komandom.
NAMERA
U središtu ovog postupka nalazi se najvažniji i ujedno najteže dokaziv element genocida – namera. Genocid se ne definiše brojem žrtava, već posebnom voljom da se uništi, u celini ili delimično, zaštićena grupa kao takva. Ta namera gotovo nikada nije izričito formulisana od strane počinilaca. Ona se izvodi iz konteksta, trajanja, doslednosti politika i načina izvršenja dela. U burmanskom slučaju, zastupnici Gambije tvrde da se genocidna namera očituje u podudaranju više elemenata. Masovno seksualno nasilje nad ženama i devojčicama, sakaćenja usmerena na reproduktivne organe, izazvani pobačaji, psihološke traume osmišljene da obeshrabre brak i rađanje. Tome se pridružuje sistematsko uništavanje društvene strukture Rohindža i propaganda dehumanizacije koju su širili državni mediji i najviši politički zvaničnici, predstavljajući Rohindže kao egzistencijalnu pretnju koju treba ukloniti.
Ova argumentacija odvija se u dugom vremenskom luku. Tokom decenija, burmanska država izgradila je pravni i administrativni sistem isključenja. Oduzimanje državljanstva, ograničenja kretanja, kontrola brakova i rađanja, teritorijalna segregacija i postepeno zatvaranje. Nasilje iz 2017. stoga se ne pojavljuje kao prekid, već kao logičan ishod već jasno prepoznatljivog državnog projekta. Upravo taj kontinuitet čini okosnicu slučaja Rohindža i objašnjava zašto on predstavlja jedan od najstrukturalnijih predmeta o genocidu ikada razmatranih pred Međunarodnim sudom pravde.
Ako se ovaj predmet danas posmatra sa tolikom pažnjom, to je i zato što se doživljava kao presedan za druge savremene optužbe, naročito one koje se odnose na Izrael i Gazu. I ovde pravo zahteva strogu razliku. Optužbe protiv Izraela nastaju u duboko drugačijem kontekstu, u okviru dugotrajnog i asimetričnog oružanog sukoba koji uključuje nedržavnog oružanog aktera Hamas i obeležen je ponovljenim ciklusima rata. Pristalice kvalifikacije genocida ukazuju na razmere razaranja, izuzetno visok broj civilnih žrtava, masovna raseljavanja stanovništva, kolaps vitalne infrastrukture i određene političke izjave koje se tumače kao dehumanizujuće.
IZRAEL
Suprotni argumenti, međutim, naglašavaju odsustvo izraelskog državnog sistema usmerenog na uništenje pravnog ili biološkog postojanja Palestinaca kao grupe. Za razliku od burmanskog slučaja, ne postoji politika denacionalizacije Palestinaca u Gazi, niti zabrana rađanja ili sklapanja brakova, niti strukturisan administrativni aparat osmišljen da dugoročno učini život te grupe nemogućim. Izrael se poziva na vojne i bezbednosne ciljeve, što ne umanjuje težinu civilnih patnji niti isključuje mogućnost ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti, ali pravno čini dokazivanje genocidne namere složenijim i predmetom žestokih sporova.
Ova razlika podseća na temeljnu istinu međunarodnog prava. Genocid je pre svega zločin namere, a tek potom zločin posledice. Sudije ne odlučuju na osnovu emocija niti same strahote činjenica, već na osnovu sposobnosti da se dokaže posebna volja da se uništi grupa kao takva. Upravo taj zahtev objašnjava retkost presuda za genocid i dugotrajnost sudskih postupaka.
U tom pogledu, primer Srbije predstavlja ključno uporište. Međunarodni sud pravde je 2007. Srbiju nije osudio za planiranje ili izvršenje genocida u Srebrenici, već za propust da ga spreči i da kazni njegove počinioce. Tom presudom je utvrđeno da odgovornost države može biti angažovana i bez neposrednog učešća u izvršenju zločina, te je pokazano koliko pravna kvalifikacija genocida počiva na preciznoj analizi, odvojenoj od političkih ili moralnih sudova.
Stoga je neophodno jedno razjašnjenje. U međunarodnom pravu, pravno priznanje genocida ne pripada ni vladama, ni parlamentima, ni medijima, ni javnom mnjenju, bez obzira na opravdanost moralnog ogorčenja. Ta nadležnost isključivo pripada međunarodnim sudovima. Samo Međunarodni sud pravde, kada je reč o odgovornosti država, i Međunarodni krivični sud, kada je reč o krivičnoj odgovornosti pojedinaca, imaju međunarodno priznato pravo da pravno kvalifikuju genocid.
Slučaj Rohindža pokazuje koliko je takvo priznanje sporo, zahtevno i strogo uređeno. Predmet koji se odnosi na Gazu danas se odvija u istoj toj sudskoj vremenskoj dimenziji, bez mogućnosti da se njegov ishod unapred predvidi. Srpsko iskustvo takođe pokazuje da međunarodno pravo retko napreduje tempom emocija ili politike, već prema sopstvenoj logici, često frustrirajućoj, ali uvek sa teškim posledicama.
Pred tim stvarnostima, ostaje jedan imperativ. Precizno imenovati činjenice, odbiti preuranjene analogije i reči koje se koriste kao oružje. Kako je pisao Albert Kami, pogrešno imenovati stvari znači dodati nesreći sveta.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN