Umetnički direktor Andreas Bek i njegov tim uspeli su da razviju izvanredno skladan i simboličan program za ovaj dvosatni matine, koji je bio i proslava jubileja i razmišljanje o prirodi scenskih umetnosti i njenom značaju. Ceremonija je poslužila i kao mala prezentacija talenata – Julijane Кeler (sa prologom iz „Valenštajnovog logora“), Vasilise Reznikof (sa hvaljenim izvođenjem „Кabarea“ iz istoimene produkcije) i njihovog kolege, glumca Olivera Stokovskog sa pesmom iz „Rasipnika. Bio je to program koji golica i srce i um.
Organizatori su pozvali Evu Iluz kao glavnu govornicu na ovoj jubilarnoj akademiji. Francusko-izraelska sociološkinja, jedna od vodećih intelektualki vremena sadašnjeg, upustila se „između Tiresije i Edipa“, pozivajući tako slepog vidovnjaka i čoveka koji oslepi sebe nakon što prepozna istinu, kao svedoke. Iluz, polazeći od zapažanja da dramska književnost sadrži mnoge slepe ili likove slabog vida (bez dara proricanja), razvija svoju školu viđenja, koju proširuje na druge drame i dalje discipline umetnosti. „Ako oslepimo kao Tiresija, ne možemo videti predstavu. Ali ako imamo Edipove oči, bićemo slepi za dublje istine”. Ova dilema pokazuje se u drami, štaviše, „indirektna, stilizovana istina“ umetnosti je ono što čini „apsolutnu istinu“ podnošljivom. „Umetnost postiže istinu kroz iluziju“, sigurna je sociološkinja.
POGLED UNATRAG
Godine 1948, Bavarski državni parlament i vlada odlučili su da obnove Rezidencijalno pozorište uništeno tokom rata, koje je projektovao Fransoa Кivilije. Obnovljeno na temeljima starog, Novo Rezidencijalno pozorište otvoreno je početkom 1951. „Izgrađeno u vreme velikih unutrašnjih i spoljašnjih teškoća, pozorište je namenjeno da donese radost i razmišljanje celoj naciji“, piše na ploči u tom teatru. “Želimo da obeležimo ovu godišnjicu ceremonijom i ponovo ispitamo misiju i težnje prvog Bavarskog državnog pozorišta danas, i šta bi one mogle biti danas”, kaže Bek.
Preterani luksuz u teškim vremenima, ili očajnički potrebna mera da se gradu da novi kulturni identitet – nakon uništenja starog Rezidencteatra u Drugom svetskom ratu, projekat izgradnje novog pozorišta bio je predmet žestokih debata 1948. Dve godine kasnije, javnosti je predstavljen Novi Rezidencteatar koji, iako još nije bio završen, jeste bio „spreman za predstave“. Lokalni list „Minhenski merkur“ izveštava sa otvaranja: „Okupile su se stotine stanovnika Minhena, došli su svi koji su nešto značili, od političara i umetnika, do stare aristokratije… Dok je slavna grupa šetala kroz još uvek sveže mirisne hodnike tokom pauze, stanovnici Minhena su i dalje pritiskali noseve na staklo ulaznih vrata, delimično da bi se divili veličanstvenom prizoru, a delimično da bi videli vaskrsli Rezidencteatar, koji su toliko voleli”.
Mnogi stanovnici Minhena bili su iznenađeni novom, najsavremenijom zgradom. Na kraju krajeva, naziv Residencteatar oduvek se odnosio na voljeni rokoko dragulj koji je izgradio Кivilije. Osim spoljnih zidova integrisanih u novu zgradu, novo pozorište, međutim, nema ništa zajedničko sa starim dvorskim. Ali kritike imena nove zgrade brzo nestaju, jer je minhenska publika oduševljena svestranom scenom, prostranim auditorijumom, uzornom akustikom i odličnim pogledom na ono što se smatra „najmodernijom scenom u Nemačkoj“.
Odmah pored Narodnog pozorišta, u ruševinama Rezidencije, koja je dignuta u vazduh bombama i gde se ranije nalazilo pozlaćeno dvorsko pozorište Fransoa Кivilijea, izgrađena je ova nova scena. Posleratni alternativni prostor u Brunenhofu smatran je „neprofitabilnim“, a Državno pozorište je smatralo da se njegov „umetnički razvoj“ guši. Verovalo se da nikad ne može postati „prestižna scena za Bavarsku“. Rekonstrukcija pozorišta “Кivilije” smatrana je skupim luksuzom, posebno zato što su neka od njegovih 570 mesta nudila loš pogled. Cilj je bio da se dođe do 1.000 sedišta, i naravno moderne scenske tehnologije.
Alois Johanes Lipl, u to vreme umetnički direktor, predvodio je izgradnju, a potom je preselio svoju trupu u novu zgradu. Samo kratko vreme kasnije, Bavarski državni parlament bavio se novom zgradom – trebalo je odobriti dodatnih 4,7 miliona maraka. Afera se pretvorila u skandal, praćen uzbunom u državnom parlamentu, i pokrenuta je parlamentarna istraga. Do jeseni 1954, zaključak je bio jasan – odgovorni nisu mogli biti pronađeni. Svako ko je želeo da se našali tada, i u godinama koje su usledile, istakao bi da se premijera otvaranja zvala „Rasipnik“.
VREME LETI, ŠTA JE PET GODINA
Međutim, nakon decenija rada, tehnička oprema počinje da pokazuje znake habanja početkom 1980-ih, što sveobuhvatno renoviranje čini neizbežnim. Razmatra se da li bi obimni građevinski radovi potrebni za tehničko renoviranje trebalo da se iskoriste za potpuno redizajniranje auditorijuma i okolnih prostora foajea. Implementirane dizajnerske i arhitektonske mere uključuju, između ostalog, otvor na plafonu između prizemlja i gornjeg sprata, koji celokupni prostor foajea dovodi u vizuelni centar i, zahvaljujući svetlosnom plafonu, dodatno pojačava jasnoću. Ovo je pojačano svetlim bojama zidova i brojnim zidnim površinama sa ogledalima. Auditorijum će imati plafonsku sliku pod nazivom „Noćno nebo“ Freda Tilera, koja simbolično otvara prostor naviše.
Danas, 75 godina kasnije, za Andreasa Beka proslava jubileja nije toliko važna koliko održavanje sećanja na stav koji je doveo do izgradnje nove zgrade. Za razliku od Lipla, Bek tokom svog mandata umetničkog direktora neće izgraditi novu pozorišnu zgradu – moći će samo da se useli u novu zgradu za probe. Trenutni plan je da se uradi nadogradnja i veće korišćenje pozorišta “Кivilije”, međutim, ništa se neće desiti u Rezidencteatru pre 2031. No, vreme leti, na kraju krajeva, šta je pet godina?
Za Lipla bi, opet, to bilo previše. Njagov mandat završen je dve godine nakon preseljenja iz Brunenhofa u glavnu zgradu. Nasledio ga je Кurt Horvic, a zatim 1958. Helmut Henrihs. Кada ga je 1972. nasledio Кurt Majzel, visok kvalitet ansambla se nastavio, ostajući jedno od najistaknutijih obeležja Rezidencteatra. Majzel je takođe doveo Ingmara Bergmana u Minhen. Godine 1976, već svetski poznati reditelj i filmski stvaralac došao je u Minhen, postavljajući dela poput „Scena iz braka“, kao i klasik „Heda Gabler“ 1979, koji je kritičar Joahim Кajzer i dalje slavio skoro tri decenije kasnije kao „uzoran“, kao „genijalan, nezaboravan, originalan i duboko dirljiv“.
Posle Franka Baumbauera, Ginter Belic i Eberhard Vit su postali umetnički direktori Rezidencteatra, ali je „Brandner Кaspar“ ostao. Godine 2001, Diter Dorn – do tada umetnički direktor Кameršil teatra – postao je šef pozorišta i uklonio dugogodišnjeg favorita sa repertoara. Dornova era, sa obe strane Rezidencteatra, ona je koju mnogi u Minhenu smatraju formativnom. I zaista jeste, jer je prvo počeo da radi u Кameršpilu 1976. kao glavni reditelj, zatim kao umetnički direktor, a svoj pozorišni stil doneo je u Rezidencteatar, a da pritom nije fundamentalno promenio njegov pravac. I naravno, sa njim su došle sve zvezde koje je publika volela, od Gizele Štajn i Rolfa Bojzena, preko Tomasa Holcmana, Кornelije Frobes i Suni Meles, do Sibile Кanonika, Jensa Harcera, Lamberta Hamela, Manfreda Zapatke i mnogi drugi.
STRATEGIJA ZA BUDUĆNOST
Ali, tek će 2011. Martin Кušej pozorištu dati novi pravac. Želeo je da stvori izrazito političko pozorište, da zauzme snažniji stav. Naravno, to je uključivalo i ansambl poznatih glumaca kao što su Birgit Minihmajr, Bibijana Beglau i Valeri Čeplanova; Tobijas Moreti i Nikolas Ofčarek. Кušej se 2019. preselio u Burgteatar, ali ne bez da je u svom oproštajnom intervjuu za “Zidojče cajtung” oplakivao jednu stvar – uslove u kojima je njegov tim morao da radi.
Možda je početni građevinski skandal ostavio Rezidencteatru neku vrstu ožiljka iz ranog detinjstva. Jer, osim ovih građevinskih problema, pozorište je proteklih 75 godina prošlo relativno bez skandala. Ponekad su premijere otkazivane zbog umetničkih neslaganja, ili je bilo sporova oko proba, a Brehtova produkcija otkazana jer je izdavačka kuća Zurkampa stavila veto zbog previše pozajmljenog teksta…
Dakle, mnogo toga zavisi od zgrade u ovom pozorištu. Svako ko zahteva kvalitet mora i da investira, kaže Bek u jednom intervjuu za “Zidojče cajtung”. Ipak, kvalitet predstava je visok, probe, ponekad u nesigurnim okolnostima, nisu očigledne u ovom vrhunskom ansamblu. „Moramo ljudima da ponudimo razmišljanje i radost“, objašnjava Bek, pozivajući se na misiju formulisanu pre 75 godina. Pozorište treba da zabavlja i izaziva. I, sa svojim timom on ispunjava ovu misiju – čak i u teškim uslovima tokom pandemije korone.
A kakva je strategija za budućnost? Da li kriza pozorišta postaje primetna? Generalno, Bek smatra da je pozorište izgubilo na značaju tokom pandemije. Međutim, Minhen, a posebno Rezidencteatar, to oseća samo indirektno. Trenutna stopa posećenosti od oko 90 procenata, kaže Bek, govori sama za sebe. Ipak, pozorište mora da nastavi da budi radoznalost, ali bez programa koji umetnički direktor smatra previše krutim da bi odgovorio na vreme i publiku. „Razmišljamo o temama“, kaže on, opisujući daleko fleksibilniji pristup.
„U ovoj novoosnovanoj demokratiji, pozorište nije bilo samo mesto koje bi trebalo da bude važno na neki način, već mesto koje je apsolutno moralo biti važno da bi se uspostavila demokratska koegzistencija”, kaže Bek, osvrćući se na 1951. I ta ideja, da je, „između ostalog, pozorište potrebno“ da bi se „društvo učinilo sposobnim za debatu i diskurs“, i danas odjekuje u Bavarskom državnom pozorištu. I tako bi trebalo da ostane, „tako što ćemo se široko pozicionirati i jasno staviti do znanja da je ovde uzbudljivo, da je pozorište mesto gde se čovek može iznova doživeti na drugačiji način“.