Piše: Beba Kuka
Ima nečeg mističnog u putovanjima koja se dešavaju tokom pandemija virusa, sankcija, svakojakih ograničenja i perioda koji imaju pregršt pitanja bez odgovora. Kod tih putovanja ja ne uživam u potrazi za slatkoćom zabranjenog voća niti narastajućim adrenalinom zbog igranja vatrom već imam iskonsku potrebu za slobodom kretanja i magijom koja dolazi sa otkrivanjem novog i različitog.
Moj život u Maleziji, prelepoj zemlji u jugoistočnoj Aziji, svakodnevno je obojen savršenom tropskom klimom, toplim i gostoljubivim ljudima, predivnim jelima i začinima koji postavljaju standarde kulinarskog hedonizma, te obiljem prirodnih i multikulturnih bogatstava za čije je razumevanje i sveobuhvatno uživanje potrebno nekoliko ljudskih života.
U zemlji u kojoj je fikus, koji mi gajimo u saksijama, zapravo drvo veličine hrasta, u kojoj godišnje ima dvadesetak nacionalnih praznika koji ravnopravno slave verske i etničke događaje muslimana, hrišćana, budista, tamil i hindu grupa, i u kojoj je dvojezičnost ili trojezičnost standard među većinom stanovništva, ja imam pet imena.
CVET JASMINA: Jasmina (moje zvanično ime), Maligapu (tamilsko ime za cvet jasmin), Chameli (hindu ime), Melur (bahasa ime) i Muo Li Hua (kinesko ime). Svako ime nosi svoju melodiju i energiju, svoje značenje unutar različitih etničkih grupa koje žive u Maleziji i svoj identitet. Zaronivši u svaki od njih u prethodnih nekoliko meseci opuštenog karantina u Maleziji, prepustila sam se magiji neizvesnog i pozvala život da me prijatno iznenadi.
Iako me niko od moje rodbine, prijatelja i poznanika nikad nije zvao Jasmina, to ime mi je, dok sam putovala i radila po raznim zemljama, otvaralo mnoga vrata i činilo da spontano postanem deo društva u kojem sam se trenutno nalazila. U arapskim i muslimanskim zemljama ime je imalo prizvuk pripadnosti toj veri i kulturi.
U svim zemljama južne hemisfere gde su ljudi većim delom godine osunčani toplotom i bogatstvom prirode, cvet jasmina je prizivao lepotu i familijarnost, dok su u hladnijim predelima severne Evrope ljudi moje ime poistovećivali sa egzotičnošću cveta koji im nije lako dostupan. Bez obzira na njegovu višedecenijsku zvaničnost, ja sam tek dolaskom u Maleziju počela da osećam njegovu punoću i da se s njim bezrezervno poistovećujem.
Maligapu sam postala tokom puta po Negeri Sembilan, najmanjoj državi u okviru Malezije. Prvo sam u društvu Kumara (što na tamilu znači Princ) i tridesetak Indijki kojima sam tokom nekoliko dana bila okružena naučila kako da melodično izgovorim svoje novostečeno ime i ne ostavim ni trunku sumnje da ga izgovaram celog svog života. Učila sam kako onaj ko ga čuje treba na početku da ga doživi kao izazov jer miris jasmina je intenzivan i nije mu svako dorastao, te da “pu” na kraju imena treba da zazvuči kao zagonetka.
Naučila sam da ime mora da uđe pod kožu i zatreperi u uhu, da se ponosno nosi kao što Indijke nose sari, da postane deo tebe kao što je kari neizostavni deo gotovo svakog indijskog jela. S početka je išlo traljavo, moj izgovor je bio dečije nezgrapan, propraćen smehom koji odaje neprijatnost. Nisam ga ni osećala ni razumela. A onda smo krenuli na put po lokalnim kampung (selima), krenuli smo u lov na stare drvene kuće koje kao deo malezijskog kulturnog nasleđa, nažalost, polako nestaju.
Posmatrajući ih na stubovima, sa drvenim izrezbarenim prozorima, u različitim bojama i sa zanimljivim stepeništima, zamišljala sam kako svetlo prodire kroz stare drvene žaluzine, kako mirisi začina magično štite kuću i ukućane od bolesti i nesreća, čula sam priče koje su ukućani i gosti pomno slušali dok su na asurama sedeli na podu, prekrštenih nogu i otvorenih srca. Izlazeći iz kola da fotografišem što napuštene i oronule što još uvek naseljene kuće, nalazila sam način da na jeziku koji jedva pričam ukućanima kažem kako su im prelepi domovi i koliko je sigurno mnogo izazova bilo da se sagrade i održe tokom godina.
I sa tim rečima, sa tim kućama, kratkim razgovorima i domaćinskim pozivima na čast ja sam polako postajala Maligapu. Ohrabrena osmesima i prijatnom začuđenošću onih kojima sam govorila svoje ime, počela sam da se poigravam s njim. Sa starijima sam ga izgovarala nežno i mekano, sa ženama ponosno i glasno, dok sam ga muškarcima izgovarala tiho i zagonetno. Moje ime je počelo da priča razne priče koje sam uz Tamil zajednicu sa uživanjem otkrivala i duboko u sebi sačuvala. Govorila sam ih drvenim kućama s nadom da će, kao i mnoge ranije generacije, nadživeti sve nas.
MELUR UZ DOZU NEDOREČENOSTI: Melur je mnogo jednostavnije došla do izražaja. Jednom do dva puta nedeljno pridružujem se grupi entuzijasta koji vole prirodu i imaju blagu mazohističku potrebu da tokom nekoliko sati izlažu svoje telo u toploj i vlažnoj tropskoj klimi priličnim fizičkim naporima. U tom okruženju i tim okolnostima Melur je od početka zvučala izdržljivo i stabilno. Nije bilo magije u imenu, ali je ono donosilo priličnu dozu nedorečenosti.
Biće da je zato moje novo ime došlo i ostalo tokom penjanja uz često bezobrazno strme litice, prelaska preko konopljanih mostova usred visokih krošnji gotovo netaknute džungle, uz korišćenje konopaca za blatnjave i nadasve klizave uspone i uz gustu šumu koja urotljivo ni do samog vrha ne daje znake nade da je kraj blizu. Bukit Tabur, Besi, Gasing, Kijara, Broga, Kutu… samo su neka od brda i planina tokom kojih je Melur stasavala i svojom nedorečenošću terala me da naučim da moram uvek da sačuvam deo mentalne, emotivne i fizičke snage za sve ono što još uvek nije rečeno.
Muo Li Hua se rodila dolaskom na rajsko ostrvo Tengah, tačnije u Batu Batu resort. Do ove godine uživala sam na priličnom broju malezijskih i jugoistočnoazijskih ostrva i plaža, ali doživeti Batu Batu u društvu Suets i mojih kineskih prijateljica potpuno je neuporedivo s prethodnim iskustvima. Savršeno beli pesak, bezbroj nijansi tirkiznog mora koje zovu da budu ovekovečene, voda koja svojom toplinom skida jedan po jedan sloj stresa, nervoze, brige, nezadovoljstva, zbunjenosti i straha. Moje novo trodelno kinesko ime savršeno je opisalo vreme provedeno na ostrvu.
Muo je mazno i dozivalo je i dobijalo nežnost, pažnju, negu i bezbrižnost. Spavajući ušuškana u prelepom krevetu sa baldahinom, uživajući u masaži eteričnim uljima, uranjajući u jastuke na plaži i upijajući sve mirise i ukuse hrane i sveže ceđenih sokova, osetila sam nežnost koja neizostavno rađa nežnost.
Li, tako kratko i jasno, govorilo je da moj boravak na ovom rajskom ostrvu ima rok trajanja. Da još uvek nije vreme da se prepustim pravom raju, ali dok sam na zemaljskoj verziji istog, treba da u njemu uživam intenzivno, svakom ćelijom i emocijom svog bića.
Hua sa produženim “a” bila je i ostala reč za široko, duboko i beskrajno, baš kao što su plavetnilo neba i zalasci sunca koje smo posmatrale s neke od plaža, kao nepreglednost mora kojim je naše malo ostrvo bilo okruženo i kao beskrajan broj boja i nijansi vode, peska, neba, oblaka, palmi i stena koje smo svakodnevno upijale i negde duboko svaka za sebe sačuvale.
A Chameli? Ona još uvek čeka. I ja nju čekam.