Više od decenije i po Sirija je imala direktnu kontrolu nad Libanom, od kraja građanskog rata 1990. do vojnog povlačenja 2005. Taj period je ostavio institucionalne strukture koje su postale toksične, simbole jedne epohe koja je završena, ali i dalje bolna. Među njima, Viši savet za sirijsko-libansku saradnju predstavlja, u očima Bejruta, birokratski ostatak tutorstva za koje se mnogi nadaju da je konačno zatvoreno. Iako nove sirijske vlasti priznaju besmislenost ovog tela, i dalje oklevaju da izgovore njegov formalni raspust, dok Liban traži snažan politički gest, visokog simboličkog i oslobađajućeg značaja.
Više od godinu dana nakon pada Bašara al Asada, 8. decembra 2024, stanje bilateralnih odnosa odražava upornu nelagodnost: tabui počinju da padaju, ali institucionalni i memorijalni okovi i dalje ostaju otporni. Za libansku vladu dijalog sa Damaskom više nije opcija, već strateška potreba, gotovo vitalna, jer su dve zemlje i dalje međuzavisne ekonomski, bezbednosno i ljudski.
Posle više od pedeset godina uzburkanih odnosa pod vlašću al Asada, Bejrut želi da veruje u istorijski prekid, stranicu koja je konačno okrenuta. Tarek Mitri, zamenik premijera zadužen za sirijsko pitanje, govori o mogućem novom početku zasnovanom na suverenoj jednakosti i uzajamnom poštovanju. Opklada počiva na ideji da Sirija posle Asada, oslablјena i u obnovi, nema ni sredstva ni volju da nastavi politiku direktnog mešanja, čak i ako budućnost tranzicionog režima ostaje neizvesna i izvor zabrinutosti.
Razgovori sa krugom oko Ahmeda al Čaraa, privremenog sirijskog predsednika, opisuju se kao srdačni. Novi lideri u Damasku pokazuju želju za transparentnošću, uz istovremeno otvoreno neprijateljstvo prema Hezbolahu, čije je vojne angažovanje uz pali režim između 2012. i 2024. ostalo otvorena rana, povezano sa nekim od najkrvavijih epizoda sirijskog rata.
Uprkos pozitivnim signalima, prepreke su brojne i duboke. Reč je manje o pomirenju dve vlade, a više o razmrsivanju decenija sumnji, trauma i indirektnih rivalstava. Uzajamne posete libanskog premijera Navafa Salama Damasku i sirijskog ministra spoljnih poslova Bejrutu 2025. ilustrovale su diplomatiju vođenu više pragmatizmom nego entuzijazmom, gde je svaki korak napred izmeren i izračunat.
Dve zemlje prolaze kroz duboke tranzicije istovremeno, ali duž suprotnih putanja. U Siriji je Ahmed al Čaraa koncentrisao moć oko jezgra iz bivše pobunjeničke enklave Idliba, u zemlji koja mora biti gotovo u potpunosti obnovljena, i fizički i društveno. U Libanu se početkom 2025. oblikovalo dualno vođstvo, podstaknuto spektakularnim slabljenjem Hezbolaha nakon atentata na Hasana Nasralaha u septembru 2024. tokom velike izraelske ofanzive. Taj događaj označio je geopolitički preokret: lišen strateške sirijske dubine, Hezbolah je video kako mu se uticaj ruši, ubrzavajući raspad proiranske ose u Levantu.
U ovom novom balansu Saudijska Arabija je povratila centralnu ulogu u Bejrutu zajedno sa Sjedinjenim Državama, dok je iranski uticaj, iako i dalje prisutan, znatno oslabljen. Paradoksalno, Sirija je sada na međunarodnoj sceni više poželjna nego Liban, koji je dugo smatran miljenikom zapadnih kancelarija, ali je danas oslabljen unutrašnjim podelama.
U Libanu je pad Asadovog režima probudio stare zajedničke podele koje nikada nisu zaista zaceljene. Dok su neka sunitska naselja slavila događaj kao oslobođenje, druge grupe – šiiti, hrišćani ili druzi – strahuju od uspona sirijske vlasti kojom dominira sunitska većina sa islamskim prizvukom. Nasilje koje se dogodilo u alavitskim i druskim regionima 2025. samo je podstaklo te strahove, podsećajući sve da stabilnost Libana i dalje zavisi od regionalnih dinamika.
Suočen sa tim tenzijama, Valid Džumblat se istakao zagovaranjem direktnog dijaloga sa Damaskom, odbacujući logiku „saveza manjina“. Njegov pristup ima za cilj da spreči da Liban ponovo bude talac regionalnih proračuna zasnovanih na strahu i isključenju, iako je ova linija i dalje sporna unutar njegove sopstvene zajednice.
Na terenu, saradnja se ipak razvija, stidljivo ali konkretno. Bezbednosna koordinacija duž granice je ojačana, pomažući u smanjenju krijumčarenja i izbegavanju određenih eskalacija. Postepeni povratak sirijskih izbeglica jedan je od retkih dosijea u kojima se interesi jasno poklapaju: gotovo trećina raseljenih lica prisutnih u Libanu pre 2024. već se vratila u Siriju uz podršku Ujedinjenih nacija.
Druga pitanja ostaju eksplozivna, naročito ono o sirijskim islamskim zatvorenicima koji se nalaze u Libanu. Damask to postavlja kao preduslov za bilo kakav veći napredak, dok se Bejrut kreće oprezno, svestan osetljivosti javnog mnjenja i simboličke uloge vojske kao garanta nacionalnog suvereniteta.
Pitanje zvaničnog razgraničenja granice takođe ostaje centralno. Razjašnjavanje linije značilo bi za Siriju priznanje libanskog suvereniteta bez dvosmislenosti, korak koji su bivši režimi uvek odbijali da učine. Razgovori su započeti, ali bez preciznog vremenskog okvira, kao da se svaka strana plaši da napravi prvi potez.
Ekonomski, Bejrut se nada da će indirektno imati koristi od sirijske rekonstrukcije i ukidanja međunarodnih sankcija. Ali ta ambicija pretpostavlja potpunu normalizaciju prekogranične razmene, koja je i dalje ometena uzajamnim kaznenim merama i ukorenjenim nepoverenjem.
U ovom promenljivom kontekstu, određene američke izjave ponovo su probudile stare traume, aludirajući na sablasnu senku novog regionalnog tutorstva. Čak i ako Damask negira bilo kakvu ekspanzionističku nameru, nepoverenje ostaje snažno, tim pre što sektaško nasilje u Siriji nastavlja da se preliva u Liban.
U pozadini, regionalne neizvesnosti teško opterećuju: rizik od eskalacije između Vašingtona i Teherana, nastavak izraelskih udara u Libanu i Siriji, premeštanje savezništava. U ovom nestabilnom okruženju, Bejrut i Damask napreduju oprezno, svesni da su njihove budućnosti povezane, ali i dalje nesposobni da definišu obrise mirnog i trajnog odnosa.
Naučiti da razgovaraju nakon toliko godina dominacije, rata i sumnje predstavlja diskretni ali ogroman izazov za ova dva suseda. Svaka reč, svaki gest, opterećen je istorijom. Put ka normalizaciji biće dug i prepun prepreka, ali možda neophodan da prošlost ne nastavi da određuje budućnost.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN