U tom kontekstu, Islamska Republika je, kako se navodi, pojačala pritisak blokadom Ormuskog moreuza, uskog pomorskog prolaza kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine naftom, a čije delimično ili potpuno zatvaranje predstavlja snažan destabilizujući instrument za energetska tržišta.
VOJNI I EKONOMSKI CILJEVI
Kao odgovor, američki predsednik Donald Tramp navodno je naredio blokadu luka koje se koriste za izvoz iranske nafte ka Kini, glavnom odredištu iranske sirove nafte. Ova odluka bi predstavljala deo strategije postepenog gušenja spoljnih resursa Irana, direktno usmerene na njegovu sposobnost da izvoz energije pretvara u devize.
Iranska ekonomija, već oslabljena godinama međunarodnih sankcija, sada izgleda ozbiljno pogođena. Prema preliminarnim procenama, oštećeno je više od 125.000 civilnih i stambenih objekata, kao i 339 zdravstvenih ustanova, 32 univerziteta i 857 škola. Takođe se navodi da je oko 20.000 industrijskih jedinica pogođeno ili uništeno.
Početna procena, koju iranske vlasti predstavljaju kao privremenu, iznosi oko 270 milijardi dolara. Ove procene, po svojoj prirodi promenljive, još uvek ne uzimaju u potpunosti u obzir indirektne efekte sukoba na produktivnost i investicione tokove.
Prema više analiza, američki i izraelski udari navodno su bili usmereni i na ekonomsku infrastrukturu i na vojne ciljeve, u okviru logike višedimenzionalnog pritiska.
Na vojnom planu, mete bi uključivale baze oružanih snaga, logističke objekte, komandne i kontrolne centre, kao i sisteme protivvazdušne odbrane, ključne elemente operativnog suvereniteta države. Takođe se navodi da su pogođeni objekti povezani sa balističkim kapacitetima i zalihama konvencionalnog naoružanja, u okviru strategije neutralisanja iranskih kapaciteta za odmazdu.
Na ekonomskom planu, udari bi zahvatili strukturne sektore iranskog proizvodnog aparata, uključujući petrohemijske komplekse, rafinerije nafte, infrastrukturu za električnu energiju i gas koja snabdeva tešku industriju, kao i velike čeličane, istorijske stubove industrijalizacije zemlje. Takođe se navodi da su poremećeni transportni i industrijski logistički sistemi, što je oslabilo tokove inputa i kontinuitet proizvodnih lanaca.
Sve to ukazuje na strategiju koja nije ograničena samo na vojno slabljenje, već i na kapacitet države da proizvodi, zapošljava i redistribuira, sa kaskadnim efektima koji bi mogli dugoročno da utiču na društvenu koheziju.
TRŽIŠTE RADA I EKONOMSKO USPORAVANJE
Iranski ekonomista Hadi Kahalzadeh, istraživač u Centru za globalni razvoj i održivost na Univerzitetu Brandeis, procenjuje da bi između tri i četiri miliona radnih mesta moglo biti izgubljeno ili ugroženo, dok nezvanične iranske procene navode oko dva miliona.
On takođe predviđa ekonomsko smanjenje od osam do 10 odsto u 2026. godini, nivo koji se uglavnom povezuje sa dugotrajnim ratnim uslovima, a ne sa običnom cikličnom recesijom.
Ključni industrijski sektori, posebno čelična industrija, pretrpeli su značajna oštećenja. Fabrika Mobarake Steel u Isfahanu, glavni proizvođač toplo valjanih čeličnih koturova u zemlji, navodno je teško pogođena, kao i drugi veliki proizvođači poput Khouzestan Steel, Yazd Alloy Steel i Kavir Steel.
U petrohemijskom sektoru, postrojenja kao što su Mobin, Fajr i Damavand, koja snabdevaju električnom energijom, gasom i industrijskim fluidima okolne komplekse, takođe su pogođena, što je izazvalo kaskadne poremećaje u celokupnom proizvodnom lancu.
Ove industrije predstavljaju značajan deo ne-naftnih izvoznih prihoda, procenjenih na oko 15 milijardi dolara godišnje, čime delimično ublažavaju pritisak sankcija.
EKONOMSKA RANJIVOST I DRUŠTVENI RIZIK
Kratkoročno, Iran i dalje poseduje određene mehanizme otpornosti, uključujući administrativni aparat naviknut na sankcije, razvijenu neformalnu ekonomiju i sisteme racionalizacije. Ove strukture više služe ublažavanju neposrednih poremećaja nego sprečavanju postepenog pogoršanja ekonomskih ravnoteža.
Prema Hadi Kahalzadehu, finansiranje nezaposlenosti i osnovnih prehrambenih subvencija tokom jedne godine zahtevalo bi 40 do 50 odsto državnog budžeta, koji je već strukturno u deficitu.
On procenjuje da bi nastavak sukoba, pa čak i prekid vatre bez ukidanja sankcija, produžio poremećaje u lancima snabdevanja, ubrzao zatvaranje preduzeća i pojačao društveno nezadovoljstvo.
Takođe ističe da bi ekonomske i društvene posledice sukoba mogle trajati dugo nakon završetka neprijateljstava, usled inflacije, uništenja proizvodnog kapitala i slabljenja otpornosti domaćinstava.
FINANSIJSKA NESTABILNOST I INFLATORNI RIZICI
Više iranskih ekonomskih zvaničnika takođe izražava rastuću zabrinutost.
Ahmad Mokhtar, potpredsednik industrijske komisije Iranske privredne komore, upozorava da bi nastavak sukoba ili privremeni prekidi vatre održavali visok nivo bezbednosne neizvesnosti i dugotrajan pritisak sankcija, gurajući ekonomiju u još kritičniju fazu.
On ukazuje na rizik monetarnog šoka, odnosno brze i nekontrolisane devalvacije nacionalne valute, što bi moglo da izazove inflatorne pritiske i odliv kapitala, kao i nestašice sirovina i pad uvoza.
Dodaje da bi budžetski deficit mogao dodatno da se poveća, dok bi inflacija mogla premašiti prethodne procene od 40 do 50 odsto.
DIPLOMATSKA OGRANIČENJA I RIZICI ESKALACIJE
Teheran i dalje insistira da svaki pregovor mora uključivati ukidanje međunarodnih sankcija. Međutim, brojni analitičari smatraju da bi potpuna ekonomska obnova mogla trajati godinama, pa čak i decenijama.
Prema izvoru iz zapadne diplomatije, Iran bi i dalje mogao da ostvaruje oko dve milijarde dolara mesečno kroz ne-naftni izvoz, što bi mu omogućilo privremeno održavanje ekonomskog i vojnog napora, ali bez garancije makroekonomske stabilnosti.
Bivši američki diplomata Alan Eyre, učesnik pregovora o nuklearnom sporazumu iz 2015, smatra da bi efikasna pomorska blokada iranskih luka značajno smanjila prihode zemlje i ubrzala pad njene energetske proizvodnje.
Ipak, naglašava da ekonomski pritisak sam po sebi uglavnom nije dovoljan da promeni strateške pozicije Teherana, koje su u velikoj meri vođene bezbednosnim razlozima i logikom opstanka režima.
Na kraju upozorava da bi svaka dalja eskalacija mogla dovesti do iranskih odmazdi usmerenih na energetsku infrastrukturu u Persijskom zalivu ili na strateške pomorske rute poput moreuza Bab el-Mandeb, sa potencijalno sistemskim posledicama po globalna energetska tržišta.
*Autor je bivši član višeg UN osoblja