U Francuskoj rasprave o slobodi štampe nikada nisu definitivno rešene. One se redovno ponavljaju u različitim oblicima, pokretane istom nerešenom tenzijom: kako pomiriti žestoko čuvani ideal slobodnog izražavanja sa javnim institucijama koje finansira, reguliše i nadgleda država. Najnovije ogledanje ove nacionalne opsednutosti je parlamentarna istraga o javnom emitovanju — vežba koja, od kraja novembra, sve više podseća na televizijsku dramu.
Zvanično, cilj istrage je ispitivanje funkcionisanja i nepristrasnosti francuskih javno finansiranih televizijskih i radioskih kuća. U praksi, ona se pretvorila u spektakl uživo, emitovan u celosti, u kojem novinari, rukovodioci i zakonodavci nastupaju pod neumoljivim okom kamera — i, jednako važno, društvenih mreža.
KAFA SA POLITIČARIMA
Priča je počela kratkim, zrnastim video-snimkom. Dva poznata glasa javnog radija, Patrik Koen i Toma Legran — oba dugogodišnja politička komentatora na France Inter, najuticajnijoj javnoj radio-stanici u zemlji — snimljeni su kako razgovaraju uz kafu u Parizu sa ličnostima bliskim Socijalističkoj partiji. U drugoj zemlji, scena bi možda prošla nezapaženo. U Francuskoj, gde je sumnja u ideološku bliskost medija i politike ponavljajuća tema, snimak je eksplodirao kao bomba.
Optužbe su se pojavile odmah: javni emiteri, kritičari su tvrdili, više ne samo izveštavaju o politici, već se i društveno angažuju s njom. Koen i Legran, pozvani pred parlament, žestoko su odbacili optužbe, predstavljajući sebe kao mete političke i medijske kampanje koju vode konzervativni mediji povezani sa Vinsentom Boloreom — moćnim industrijalcem čije medijsko carstvo dominira francuskim raspravama o pluralizmu i uticaju štampe.
Ispitivao ih je Šarl Alonk, izvestitelj istrage i desničarski poslanik zadužen za oblikovanje i ton i konačne zaključke istraživanja. Alonk je pristupio saslušanjima manje kao neutralni revizor, a više kao tužilac, postavljajući oštra i, ponekad, teatralna pitanja. Koen, iskusni novinar naviknut da političare dovodi u nezgodan položaj, odgovarao je refleksima svog zanata: izbegavanjem, kontrapitanjima i ironičnom distancom. Ova razmena kristalizovala je jednu od ponavljajućih obrta istrage — novinari koji iznenada otkrivaju šta znači biti ispitivan.
Oko ovog centralnog dvoboja, u okvir su ušli i drugi glasovi. An Sikar, poslanica ekstremne desnice iz Nacionalnog fronta, optužila je javne emitere da su napustili neutralnost u korist moralnog poučavanja — uobičajena mantra francuske desnice, gde se javni mediji često posmatraju kao kulturološki dominantni i politički pristrasni. Sa suprotne strane, socijalistička poslanica Ajda Hadžizade osudila je ceo postupak kao slabo prikriven lov na veštice, pozivajući se na prizvuk makartizma da opiše što je videla kao napad na uređivačku nezavisnost.
Čini se da su neki učesnici bili posebno osetljivi na televizijsku prirodu trenutka. Ejmerik Karon, bivši televizijski komentator pretvoren u ekstremno levičarskog poslanika, iznosio je gnevne monologe tokom ranijih saslušanja koja su kružila internetom. On je daleko od izuzetka: u Francuskoj je granica između medijskog komentatora i političkog aktera posebno propusna, i malo ko se čudi kada ličnosti prelaze iz studija na parlamentarne klupe.
POLITIČKO POZORIŠTE
Sednicama predsedava Žeremi Patrije-Letis, centristički poslanik saveznik predsednika Emanuela Makrona. Kao predsedavajući istrage, on je više puta insistirao da saslušanja nisu namenjena pretvaranju u političko pozorište. Međutim, njegova protestovanja se teško slažu sa stvarnošću sesija koje se odvijaju kao uživo talk-showovi — delom iskazi, delom predstave.
Rukovodioci javnih emitera takođe su došli pod svetla reflektora. Delfin Ernot, na čelu France Télévisions, glavne javne televizijske grupe u zemlji, branila je instituciju koju smatra stubom demokratskog života. Sibil Vej, generalna direktorka Radio France, i Adel Van Ret, koja vodi France Inter, ponovile su taj argument, predstavljajući javne medije kao i pluralističke i neophodne — posebno u eri polarizovanih privatnih medija.
Ništa od ovog nije neviđeno. Francuske parlamentarne istrage sve češće usvajaju ritmove televizije, od afere Benala 2018. koja je uključivala bivšeg saradnika predsednika Makrona, do nedavnih saslušanja sa slavnim voditeljima i medijskim tajkunima. Čim se emituju uživo, nadzor se neizbežno pretvara u spektakl.
Istraga će se nastaviti do proleća, kada se očekuje konačni izveštaj. Možda će, a možda i ne, rešiti pitanja pristrasnosti ili upravljanja. Šta će sigurno potvrditi je nešto starije i dublje: u Francuskoj, sloboda izražavanja nije definitivno usvojen princip, već trajna rasprava — postavljena, osporavana i beskončno reprodukovana. Čak ni parlament, čini se, ne može da pobegne od toga da postane jedno od mnogobrojnih pozorišta ove debate.
U ovom pogledu, Francuska zauzima posebnu, ali sve češću poziciju. U Ujedinjenom Kraljevstvu, javno emitovanje uglavnom je zaštićeno od direktnih parlamentarnih sukoba, pri čemu se BBC češće ispituje kroz regulatorna tela nego što se pretvara u uživo političku arenu. U Sjedinjenim Državama, naprotiv, bitka za slobodu medija i pristrasnost vodi se manje kroz formalne istrage, a više kroz neumoljivi partijski rat, tržišni pritisak i javne osude, gde je novinarstvo zaštićeno Prvim amandmanom, ali konstantno delegitimisano u političkom diskursu.
Kroz Balkan, dinamika je opet drugačija, iako ne manje napeta. Javni emiteri tamo često deluju pod daleko direktnijim političkim pritiskom, pri čemu su pitanja nezavisnosti isprepletena sa krhkim institucijama, nedavnim konfliktima i osporavanim demokratskim normama. Parlamentarni nadzor, kada postoji, često se ne doživljava kao spektakl, već kao poluga uticaja. Međutim, čak i u ovim kontekstima, ista tenzija opstaje: ko kontroliše narativ, ko govori u ime javnosti i gde treba povući granicu između novinarstva i vlasti.
Gledano iz Beograda, Pariz može izgledati teatralno preterano, čak i samodopadljivo. Međutim, francuski slučaj na kraju ilustruje širu istinu koja je zajednička i starim i novim demokratijama. Borba za slobodu medija nikada nije čisto pravna ili institucijska. Ona je kulturna, emocionalna i performativna. Francuska je samo otvorenije postavlja na scenu svoje anksioznosti, pretvarajući ih u javnu dramu, a svoj parlament u ogledalo debate koja, svuda, odbija da se okonča.
*Autor je bivši visoki službenik UN