TRAJNA PREKRTNICA
Početna tačka ove savremene napetosti nalazi se u 1958. godini, sa povratkom Šarla de Gola na vlast. Od samih početaka, general potvrđuje jasnu ambiciju: da Francuskoj obezbedi pun suverenitet, da odbije automatsku potčinjenost američkom savezniku i da Pariz ponovo uključi u logiku strateške nezavisnosti. Taj stav, koji nikada nije bio usmeren protiv Sjedinjenih Američkih Država kao takvih, ipak je uspostavio princip koji će obeležiti čitavu Petu Republiku: Francuska ne želi da bude puki satelit, već poštovan partner. Najemblematičniji primer tog odbijanja bez sumnje je povlačenje Francuske iz integrisane komande NATO pakta 1966, gest podjednako simboličan i politički, koji predstavlja trajnu prekretnicu. De Gol ne izmišlja antiamerikanizam, ali odbija amerikanizaciju evropske politike i, pre svega, odbija da Pariz bude sveden na ulogu prostog izvršioca.
Tokom decenija, svi francuski predsednici su, svaki na svoj način, plovili između divljenja i prkosa. Godine Miterana i Širaka, na primer, obeležene su dubokim savezništvom po pojedinim pitanjima, ali i stalnom željom da se sačuva nezavisan glas na međunarodnoj sceni. Francuska podržava NATO, ali insistira na snažnoj političkoj Evropi. Ona priznaje američku moć, ali odbija ideju da ta moć sama odlučuje o svetu. Razlike se često kristališu oko uloge diplomatije, legitimnosti vojnih intervencija ili mesta međunarodnog prava.
U sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, a naročito tokom intervencije NATO pakta protiv Srbije i Crne Gore 1999. godine, Francuska je stajala uz svoje saveznike, ali sa nijansiranijim stavom od nekih američkih partnera. Podržala je akciju NATO pakta pre svega sa ciljem da se izbegne humanitarna katastrofa i spreči eskalacija sukoba, istovremeno insistirajući na evropskom pristupu i političkoj legitimnosti. Pariz naglašava potrebu za pronalaženjem diplomatskog rešenja i ulogu Evropske unije u stabilizaciji Balkana, odbijajući da se intervencija svede na puku vojnu operaciju vođenu isključivo strateškim interesima.
U ratu u Bosni i Hercegovini, Francuska je zauzela stav koji je, nasuprot američkoj viziji, težio većoj opreznosti i političnosti. Pariz je podržao priznanje nezavisnosti Bosne i Hercegovine, ali je odbio da to priznanje postane demonstracija sile. Francuska insistira na međunarodnom okviru i ulozi institucija, uverena da se zaštita civila ne može odvojiti od trajnog političkog rešenja. Suočena sa američkom logikom koja teži bržoj i direktnijoj vojnoj intervenciji, Francuska zagovara postepenu strategiju u kojoj diplomatski pritisak prethodi upotrebi sile, kako bi se izbegla nekontrolisana eskalacija.
Na terenu, Francuska učestvuje u operacijama Ujedinjenih nacija i NATO pakta, ali to čini insistirajući na snažnoj humanitarnoj dimenziji i nastojeći da bezbednosne zone ne postanu izloženi getoi. Pariz učestvuje u uspostavljanju bezbednosnih zona, u zaštiti stanovništva i akcijama stabilizacije, uz zahtev za jasnom političkom strategijom kako se kraj rata ne bi sveo na krhko primirje. Francuska želi da se mir gradi institucijama, obnovom i pomirenjem, a ne isključivo bombardovanjima.
PRE SVEGA DIPLOMATIJA
Istovremeno, Francuska razvija aktivno diplomatsko prisustvo unutar OEBSa, naročito u Prištini, gde su njeni diplomati prisutni još pre intervencije NATO pakta na Kosovu. To prisustvo je deo logike prevencije i posmatranja, usmerene na razumevanje lokalnih dinamika, podršku civilnim institucijama i pripremu organizovanog izlaska iz krize. Francuski diplomati u okviru OEBSa, prisutni na terenu, nastoje da spreče pogoršanje situacije, da učine napetosti vidljivim i da promovišu političko rešenje. Ovaj pristup suprotstavlja se američkoj sklonosti da vojnu opciju favorizuje kao glavni instrument rešavanja, dok Pariz želi da diplomatija ostane u središtu procesa, čak i kada oružana intervencija postane neizbežna.
Zatim dolazi prekretnica ranog dvadeset prvog veka, sa ratom u Iraku. Francuska tada postaje simbol jednog odbijanja, odbijanja unilateralne intervencije. Ona brani okvir Ujedinjenih nacija i ideju da međunarodna zakonitost mora prethoditi vojnoj akciji. Sjedinjene Američke Države u tom protivljenju vide izdaju ili bar nedostatak solidarnosti. Raskol je medijski, ali pre svega otkriva duboko neslaganje oko značenja svetskog poretka. Od tog trenutka, francusko američki odnosi obeleženi su jasnijim uzajamnim nepoverenjem, iako savez opstaje jer ima strukturnu vrednost.
Poslednjih godina, veza postaje još složenija. Krize se smenjuju, a Francuska, zabrinuta da očuva nezavisnu diplomatiju, ponekad se nalazi u raskoraku sa Vašingtonom. Aktuelna situacija oko Gaze savršen je primer. Američki predlog o stvaranju mirovnog saveta, sa arhitekturom koja bi mogla da zaobiđe postojeće institucije, nailazi na trenutnu francusku opreznost. Pariz podseća na svoju privrženost Povelji Ujedinjenih nacija, Rezoluciji Saveta bezbednosti 2803 i potrebi poštovanja principa multilateralizma. To nije odbijanje mira, već odbijanje načina na koji neki žele da njime upravljaju, kao da Francuska u američkoj ponudi vidi rizik razvodnjavanja mehanizama UN i samim tim dovođenje u pitanje međunarodnog pravnog poretka.
Francuska se u toj poziciji ne nastoji postaviti iznad drugih. Ona jednostavno želi da sačuva okvir koji smatra neophodnim za svetsku stabilnost, okvir Ujedinjenih nacija, rezolucija, pravila i dijaloga između strana. Ona ne odbacuje američki predlog, ali odbija da ga prihvati dok pravni i politički okvir ne bude jasan i dok osnovni principi ne budu zagarantovani. To je refleks koji dolazi izdaleka, ukorenjen u golističkoj ideji da Francuska mora zadržati autonomnu sposobnost odlučivanja i da svet ne sme biti vođen jednom jedinom silom.
MAKRONOVO ODBIJANJE
Danas se, međutim, u ovom već drevnom pejzažu nameće novi element. Emanuel Makron se pojavljuje kao jedini evropski lider koji otvoreno preuzima političku i doktrinarnu opoziciju Donaldu Trampu. Njegov govor održan u Davosu predstavlja jasan raskid sa preovlađujućim oprezom evropskih prestonica. Tamo gde se mnogi prilagođavaju pretpostavci trajnog povratka trampizma, Makron bira intelektualnu konfrontaciju.
U Davosu je bez ikakve dvosmislenosti branio multilateralizam, međunarodno pravo, centralnu ulogu institucija i ideju da se mir ne može ni pregovarati van kolektivnih okvira niti nametati isključivom logikom moći. Taj govor nije bio upućen samo Vašingtonu, već i samoj Evropi, pozvanoj da ne napusti svoja načela iz zamora ili straha.
U fragmentisanoj Evropi, često sklonoj čekanju i strateškoj tišini, Francuska se ponovo nalazi usamljena, ne zbog sklonosti ka posebnosti, već zbog vernosti određenoj ideji međunarodnog poretka. Suočen sa Trampom koji otvoreno prihvata politiku ravnoteže moći, transakciju i dovođenje u pitanje zajedničkih pravila, Makron danas oličava poslednji evropski glas koji potvrđuje da moć mora ostati vezana za pravo i da savez nikada ne znači potčinjenost.
Ovaj kontrast otkriva manje lično neslaganje, a više istorijski trenutak u kojem Evropa okleva, dok Francuska još jednom bira da govori sama, umesto da ćuti zajedno sa drugima.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN