Poslednjih sedmica, uzastopne državne posete Pekingu ruskog predsednika Vladimira Putina i američkog predsednika Donalda Trampa stavili su Kinu u centar globalnog fokusa. Za neke međunarodne analitičare samiti su Kinu predstavili kao „stabilizirajuću silu sposobnu da ugosti dva glavna suparnika u roku od nekoliko dana“, „posrednika između velikih sila“ i „stub globalne stabilnosti“.
Za druge, posete su istakle kako Kina postaje „neizbežna globalna sila“, a predsednik Si Đinping „svetski vođa s kojim treba računati i kojem se treba udvarati“.
Kineski analitičari su, u međuvremenu, primetili da su u poslednjih šest meseci brojni drugi svetski čelnici posetili Peking, uključujući one iz Francuske, Velike Britanije, Kanade, Južne Koreje i Nemačke. Ključno je da su se neki vratili nakon dugih pauza. Bila je to, na primer, prva poseta britanskog premijera u osam godina. I prva poseta kanadskog, južnokorejskog i američkog čelnika u devet godina.
S obzirom na sve te posete koje su se događale jedna za drugom, kineski mediji su Peking opisali kao međunarodni „dnevni boravak“ koji pruža stabilnost u turbulentnom svetu. Drugi naslov glasio je: „Svet ulazi u ‘pekinško vreme’.“
IZNAD OPTIKE
Iako je ovo nesumnjivo bio veliki trenutak na globalnoj sceni za Peking, ova tumačenja propuštaju tri važne tačke.
Prvo, nije jasno posećuju li svetski čelnici Kinu zbog proaktivne kineske diplomatije ili kao način sticanja uticaja u odnosima s Trampovom administracijom.
Na primer, kada je kanadski premijer Mark Karni posetio Peking u januaru, to je široko protumačeno kao odgovor na strukturnu zavisnost Kanade od SAD i nestabilnost druge Trampove administracije. Neki mediji su protumačili da Karni igra na „kinesku kartu“ kako bi pregovarao o boljim uslovima sa SAD.
Drugo, Peking postavlja visoku „ulaznu cenu“ za posete svom „dnevnom boravku“. Povremeno su ovi samiti povezani s velikim promenama politike gostujućih dostojanstvenika.
Kada je Tramp posetio Peking, na primer, odustao je od ranijih poziva da spreči kineske državljane da kupuju poljoprivredno zemljište u SAD i ograniči broj kineskih studenata na američkim univerzitetima. Kineski mediji istakli su negativne reakcije koje su ovi ustupci izazvali u Trampovoj MAGA bazi i među drugim republikancima.
Slično tome, Karnijeva poseta Kini rezultirala je trgovinskim sporazumom kojim se smanjuju carine na električna vozila proizvedena u Kini na 6,1 odsto za prvih 49.000 automobila godišnje. Krajem 2024. Kanada je uvela 100 odsto carinu na kineska električna vozila. Mesecima kasnije, u vreme izbora 2025, Karni je Kinu nazvao najvećom pretnjom „u geopolitičkom smislu“.
Karnijev ustupak u vezi s električnim automobilima izazvao je kritike u domovini. Političari su upozorili da će to izazvati „poplavu jeftinih električnih vozila proizvedenih u Kini“, bez garancija ulaganja u kanadsku privredu.
Međutim, ove posete stranih čelnika očito nisu promenili suštinu spoljne politike Kine.
Apeli evropskih čelnika nisu, na primer, promenili materijalnu podršku Pekinga ruskom ratu u Ukrajini. Niti su smanjili veliki trgovinski višak Kine s Evropskom unijom. Slično, Peking nije pristao da pomogne Trampovoj administraciji u vezi s Iranom, uprkos Trampovim pohvalama Sijevom vođstvu i njegovoj odluci da pauzira prodaju oružja Tajvanu. Čak ni Putin nije uspeo da reši nesuglasice oko gasovoda Moć Sibira 2, projekta koji je Putin dugo tražio. Ako bude izgrađen, gasovod bi mogao godišnje da prenosi 50 milijardi kubnih metara ruskog prirodnog gasa u Kinu, ili oko 12 odsto kineske potrošnje u 2025. godini.
VIDLJIVOST BEZ UTICAJA?
Nedavni priliv međunarodnih čelnika u Kinu mogao bi biti odraz rastuće neizvesnosti u globalnom poretku. Dramatične promene u američkoj spoljnoj politici pod Trampovom administracijom izazvale su veliku zabrinutost među tradicionalnim saveznicima Vašingtona. To je takođe pružilo priliku Kini da se projektuje kao stabilan partner nakon godina provođenja svoje agresivnije, vučje-ratničke diplomatije. Ali ove posete ne dokazuju da su kineski diplomatski napori postali učinkovitiji. Domaći ekonomski pritisci i konkurentni međunarodni prioriteti i dalje ograničavaju ono što Peking realno može da ispuni.
Na primer, kako bi sprečio zatvaranje fabrika i ostvario ciljeve rasta, Peking usmerava ogromne državne subvencije u određene proizvodne sektore. To stvara višak proizvodnje koji se izvozi globalno – uključujući i u EU – po veštački niskim cenama. Kina ne može sebi da priušti obuzdavanje tog izvoza.
Istovremeno, Kina je nastavila da podržava Rusiju i Iran u izazivanju bezbednosti SAD-a i Evrope, uprkos važnosti tih zapadnih tržišta za ekonomski razvoj Kine.
Preneto sa sajta theconversation.com