Piše: Tamara Jorgovanović
Višenedeljne tenzije u Jerusalimu prerasle su 7. maja u otvorene sukobe i ubrzo se proširile i na druge gradove i pojas Gaze, da bi se samo u roku od nekoliko dana Izrael našao na pragu građanskog rata. Tako se izraelsko-palestinski konflikt, koji decenijama nije dobio razrešenje, a za koji mnogi kao da su očekivali da će se ugasiti sam od sebe ako ne obraćaju pažnju, svom snagom vratio da probudi nespremne. U poslednjih nedelju dana problemom su se bavili Savet bezbednosti UN i šefovi diplomatija EU, a SAD, koje u Izraelu još nemaju ni svog ambasadora, poslale su specijalnog izaslanika na lice mesta.
Ovog puta sve je počelo od odluke izraelskog suda da naredi prinudno iseljavanje 13 arapskih porodica koje pola veka žive u Šeih Džarahu, predgrađu istočnog Jerusalima, i zemlju vrati jevrejskim naseljenicima kojima je pripadala pre 1948. godine (isti zakon ne važi i za Palestince). U predgrađu su počeli protesti uglavnom mlađih Arapa, a nasilje je eskaliralo u trenutku kada je izraelska policija izvršila napad na džamiju Al Aksa usred molitve pred kraj ramazana, koristeći granate, suzavac i gumene metke. Sve se poklopilo s pripremama za Dan Jerusalima, kada desničarske grupe Izraelaca maršem proslavljaju preuzimanje upravljanja jerusalimskim Starim gradom od Jordana 1967. Iako su i iseljavanje i marš u poslednjem trenutku otkazani, tenzije su ostale i prenele se i na Gazu. Hamas koji tamo vlada počeo je da granatira okolne gradove, a Izrael odgovorio bombardovanjem Gaze. Tokom prvih nedelju dana u 950 vazdušnih uzdara poginulo je više od 200 Palestinaca, od toga bar četvrtina dece, i deset Izraelaca, među njima i dvoje dece. Iz dana u dan obe strane intenziviraju udare i žrtava je sve više.
Izraelski bombarderi ostavili su većinu od dva miliona ljudi u Gazi bez struje i vode, a agencije UN su saopštile da je pristup teritoriji enklave blokiran, pa je nemoguće dostavljanje hrane, medicinske pomoći i goriva. Hamas rakete ispaljuje iz civilnih zgrada i za prvih nedelju dana bilo ih je 3.300 – više nego tokom čitavog sukoba 2014.
Bes se preneo i na izraelske gradove s mešovitom jevrejskom i arapskom populacijom, gde dolazi do prebijanja, upadanja u kuće i uništavanja imovine. Čak i ako se postigne primirje, sa svakim ovakvim novim danom šanse da se taj bes ugasi sve su manje.
KO IMA KORISTI: I Izraelci i Palestinci frustrirani su unutrašnjim političkim krizama, podelama i neefikasnom vlašću, pa nakupljeno nezadovoljstvo kao da je samo čekalo priliku. Poslednji izbori na palestinskim teritorijama održani su 2006. i na njima je najviše glasova odneo Hamas. Pošto Fatah i Hamas nisu uspeli da se dogovore, podelili su okupirane teritorije, pa tako od 2007. Palestinska uprava (odnosno Fatah) vlada Zapadnom obalom, a Hamas pojasom Gaze. Novi izbori trebalo je da budu održani ovog proleća, ali ih je predsednik Mahmud Abas – kome je mandat istekao pre 12 godina – odložio na neodređeno vreme. Palestinska uprava je kao razlog navela zabranu izraelskih vlasti da na njima glasaju Arapi iz Jerusalima, ali pretpostavlja se da je pravi razlog Abasova nepopularnost i realna mogućnost da Hamas pobedi i na Zapadnoj obali, što bi bilo noćna mora za sve.
Izraelci, sa druge strane, već četvrti put za dve godine ne uspevaju da izaberu novu vladu, a sadašnja situacija praktično vodi ka petim izborima.
Analize najnovijih događaja često dobijaju ton teorija zavere jer pokušavaju da odgovore na pitanje ko ima koristi od trenutnih zbivanja. Gotovo svi prstom upiru u izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, koji je bio na korak od toga da izgubi vlast i kao običan građanin suoči se sa optužnicom za korupciju, a to je ono što po svaku cenu pokušava da izbegne. Mnogi analitičari smatraju da je Netanijahu već pobednik ovog rata s Hamasom. Nasilje u Jerusalimu eskaliralo je baš onog dana kada su se stranke Ješ Atid i Jamina spremale da obaveste predsednika Ruvena Rivlina da će uspeti da formiraju vladu sa još četiri partije koje čine “blok za promene”. Ove stranke su programski toliko različite da im je zajednička samo želja da smene aktuelnog premijera, što su smatrale dovoljnom sponom, ali je plan propao. Zbog ideološke bliskosti Hamasu, lider islamističke partije Raam Mansur Abas, koji je nameravao da pruži podršku novoj vladi, morao je privremeno da se povuče iz pregovora i pitanje je mogu li Arapi da učestvuju u vlasti u ovakvoj situaciji. Lider Ješ Atida Jair Lapid ima zakonski rok do 2. juna da formira vladu, pa neki analitičari smatraju da će toliko trajati i sukob koji minira ovaj politički proces. U međuvremenu je vođa Jamine Naftali Benet objavio da dogovor o kabinetu otpada, pa je Lapidu ostalo još manje od dve nedelje da formira novi. Ako ne uspe, a verovatno neće, slede novi izbori do kojih će Bibi Netanijahu i dalje biti premijer.
KRIZA KOJA NE UJEDINJUJE: “Netanijahu je tačno tamo gde hoće da bude – usred velike krize u kojoj ne želite da menjate premijera ili ministra odbrane”, rekao je za Njujork tajms politički analitičar Mičel Barak, dok politički konsultant Dalija Šajndlin kaže da “što je pravi rat bliže, lakše je odbraniti stav da se vlada ne menja usred rata”.
Jedan deo opozicije, međutim, više nije spreman da stane iza premijera u vreme krize. Lapid kaže da trenutni događaji ne mogu da budu opravdanje da Netanijahu i njegova vlada ostanu na vlasti već suprotno. Prema njegovim rečima, “požar uvek bukne baš onda kada Netanijahuu odgovara”.
Dok je pozivao na mir, Netanijahu je dizanje tenzija u Jerusalimu prepustio svojim saradnicima, prvenstveno ministru za javnu bezbednost Amiru Ohani, koji je ohrabrivao Jevreje da napadaju Arape. Procenjuje se da je u ovom sukobu Hamas neka vrsta Netanijahuovog strateškog partnera jer svojim delovanjem pomaže njemu lično (ne i Izraelu). Kada je 2009. došao na vlast, premijer je obećavao da će uništiti ovu radikalnu organizaciju, ali analitičari smatraju da mu je ona u međuvremenu postala saveznik. U poslednjem ratu u Gazi pre sedam godina postalo je jasno da Netanijahu ne namerava do kraja da ide na Hamas i da je njegov glavni neprijatelj, kao i Hamasov, Palestinska uprava. Ishod ovakvog odnosa je jaka vojna i politička organizacija koja u ovom trenutku i sebi i njemu čini uslugu. Dok je Fatah tražio pomoć međunarodne zajednice u zaustavljanju sukoba (Palestinskoj upravi ne odgovara pobuna na Zapadnoj obali, delom i zato što bi gnev mogao da se okrene protiv nje), Hamas je učinio sve da se konflikt produži iako je bilo jasno da će u odmazdi za svaku raketu koju ispale na gradove u Izraelu stradati mnogo veći broj Palestinaca u Gazi. U prethodnom ratu 2014. stradalo je 2.000 Arapa i 73 Jevreja.
Sada kad su izbori odloženi Hamasu pred svetom odgovara konflikt koji je započeo Izrael, a u kojem mogu da se predstave kao branitelji Palestinaca i razotkriju nesposobnost Fataha. Gaza kojom vlada Hamas pod blokadom je Izraela od 2007, čitava ekonomija je neformalna i dva miliona Palestinaca živi u teškim uslovima, a 56 odsto i ispod granice siromaštva. Mirovni pregovori svakako bi doneli neko olakšanje. Palestinci se i inače osećaju kao građani drugog reda u Izraelu. Za njih ne važe isti zakoni, a vakcine se nude bogatim putnicima na kruzerima, ali ne i njima.
PRERANO OTPISANI: Tako je izraelsko-palestinski sukob, koji su Amerika i EU godinama “benigno zanemarivale” jer im Bliski istok više nije strateški bitan dok su fokusirane na Rusiju i Kinu, ponovo iznenadio svet i više ne mogu da ga ignorišu. Amerika, koja se vratila modelu sa dve države koji je Donald Tramp napustio, ali nije odmakla mnogo dalje od toga, još nema ni ambasadora u Izraelu jer ga Džo Bajden za više od sto dana nije imenovao.
Odlaganje da postavi ambasadora i činjenica da je Bajden telefonirao Netanijahuu tek nekoliko nedelja pošto je inaugurisan, tumačena je kao signal da, iako je Izrael bitan saveznik kojeg SAD i dalje štite od osude pred Savetom bezbednosti UN, nova administracija ipak neće nastaviti s politkom Donalda Trampa, koji je potpuno favorizovao Izrael i marginalizovao Palestince. “Iz tog balona je ispušten vazduh”, slikovito je za L.A. tajms rekao nekadašnji izaslanik za Bliski istok Aron Dejvid Miler. Ipak, Bajdenove reči da nije primetio da je Izrael preterano reagovao nisu u skladu sa brojem palestinskih žrtava i pokazuju da je Tramp možda samo bio otvoreniji. Još je veći problem to što se procenjuje da Vašington nema jasnu strategiju kako da se dođe do mira i pokazuje ravnodušnost.
Zato u rešavanje problema, pored SAD, Egipta i Katara, mora da bude uključeno više posrednika, prvenstveno arapske države i EU, ali i Rusija i Turska, koju Izrael optužuje da je poslala provokatore među Palestince. Svi oni imaju svoje interese i uticaj na neku od umešanih strana.
Izrael je prošle godine pod Trampovim patronatom normalizovao odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinom, Marokom i Sudanom. Iako su verbalno osudile Izrael i podržale Palestince, arapske države su se na tome i zaustavile – većina želi saradnju sa Izraelom i vidi pretnju u Hamasu zbog veza sa Iranom. Palestinci moraju da prihvate ovu realnost jer teško da ima onih koji će im priteći u pomoć.
Koliko god da ovaj sukob traje, neminovno će se završiti, kao i svaki drugi, za pregovaračkim stolom. Dok palestinski civili masovno ginu, a izraelski nešto manje, ali žive u neprekidnom strahu, svaki novi udar ih samo udaljava. Trajno rešenje problema nije na vidiku, ali primirje može da bude, pa koliko potraje. Ni jedni ni drugi nemaju gde odatle i prinuđeni su na suživot, a već su prošli kroz ratove i znaju da su za ono što se za jedan čas uništi potrebne godine da se ponovo izgradi.