Intervju: Dr Alon Liel, izraelski diplomata
Dr Alon Liel, nakon 31 godine diplomatske karijere posvećene ostvarivanju mira, žali zbog nacionalističko-mesijanskog trenda koji je uzeo maha pre 20 godina, i dalje veruje u mir, za koji smatra da zahteva eliminisanje koncepta izraelske jevrejske superiornosti.
Šta sadrži pismo iz juna 2026. koje su potpisali istaknuti Izraelci, a upućeno izraelskoj vladi?
Potpisao sam toliko pisama, sada potpisujemo pisma otprilike jednom mesečno. Poslednjih nekoliko meseci, ta pisma su se odnosila na Zapadnu obalu. Pismo iz juna protivi se nasilju doseljenika na Zapadnoj obali. Donedavno, većina međunarodnih problema Izraela bila je povezana sa Gazom – zbog ogromnih razmera ubijanja, razaranja, gladi i raseljavanja ljudi, odnosno zbog nesrazmernog odgovora na napad od 7. oktobra 2023. Kada je reč o Gazi, mnogi Izraelci će tvrditi da je Izrael bio napadnut i ponižen, kako bi opravdali taj odgovor. Situacija na Zapadnoj obali je drugačija, ona proizilazi iz želje doseljenika da uklone Palestince sa njihove zemlje – reč je o politici etničkog čišćenja. Neki tvrde da nasilje sprovode pojedinci, civili, a ne vlada. Međutim, to traje već veoma dugo, a vlada nije učinila ništa da to zaustavi. Nije reč samo o nasilju nad Palestincima, na meti su i stranci, nedavno su napali delegaciju diplomata Evropske unije i jednog američkog novinara koji su posećivali Zapadnu obalu. Za ljude poput mene, ovo predstavlja ogromnu sramotu i izaziva veliku zabrinutost kako kod nas kao Izraelaca, tako i kao Jevreja. Šta znači biti Izraelac i Jevrejin? Kao Izraelci i kao Jevreji mi ne možemo da tolerišemo ovakvu vrstu nasilja. Ako je ovo jevrejsko ponašanje, onda ja nisam Jevrejin. Da je reč o izolovanim incidentima, moglo bi se reći da u svakoj zemlji ima ludaka i idiota, ali ovde vlada toleriše i omogućava takvo ponašanje. Za nas koji smo radili za izraelsku vladu i vojsku, i koji smo težili miru, ovo predstavlja prepreku miru. Ali čak i za one koji smatraju da palestinska država ne treba da postoji i koji žele da Izrael kontroliše sve, nasilje doseljenika na Zapadnoj obali je nehumano i nemoralno; to nije ni jevrejski ni izraelski.
U pismu se najavljuje pokretanje pravnog postupka protiv vlade ukoliko ona ne preduzme mere za zaustavljanje nasilja koje sprovode doseljenici. Da li su se u tom pravcu već preduzeli neki koraci?
To je u pripremi. Reč je o složenoj proceduri jer svako od nas mora da potpiše peticiju Vrhovnom sudu u prisustvu advokata. Ima nas 100 potpisnika, među kojima su visoki vojni, pravosudni i obaveštajni zvaničnici, diplomate, kao i dobitnici prestižnih priznanja. Dokument od 98 strana biće podnet Sudu nakon izbora 27. oktobra, jer ne želimo da ga suparničke stranke zloupotrebe. Zahtevamo pokretanje pravnih postupaka protiv nasilnih doseljenika i svih onih koji ih podržavaju, bilo da se radi o verskim vođama, opštinskim vlastima, političarima, policiji ili tajnim službama. Dakle, protiv svih koji podržavaju i omogućavaju nasilje, kao i protiv svih onih koji ga sprovode.
Ko je inicirao ovo pismo?
Inicijatori pisma su grupa Izraelaca koji tokom proteklih godinu dana svakodnevno odlaze na Zapadnu obalu kako bi zaštitili palestinske civile, žrtve nasilja. Oni prate i dokumentuju događaje kojima su i sami svedoci, poseduju obilje dokaza, dokumenata, fotografija. Ja nisam bio među inicijatorima.
Ko su nasilni doseljenici?
Potrudiću se da odgovorim, iako nisam sreo nijednog od njih, a nadam se i da neću. Bio sam diplomata 31 godinu. Još u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, na početku svoje diplomatske karijere, naslućivali smo da će naseljavanje izazvati kontraefekat. Prema Ženevskim konvencijama, vojno prisustvo na palestinskim teritorijama nije bilo nezakonito. Međutim, trajno naseljavanje civila koji pripadaju državi okupatorskih snaga jeste. Viši diplomati upozoravali su vladu da time kršimo Ženevske konvencije, čiji je potpisnik i Izrael. Ali političari, uključujući i Laburističku stranku, omogućili su trajno preseljenje izraelskih civila na palestinske teritorije. Izraelski pravni stručnjaci jasno su ukazivali na to da je reč o nezakonitom činu. Dakle, većina odraslih osoba koje su se tamo preselile znala je da je to nezakonito i kontroverzno, kako na međunarodnom planu, tako i unutar samog Izraela. Vremenom je ta populacija na Zapadnoj obali narasla na oko 600.000 ljudi. Postali su politički moćni, deo državne elite. Javnim mnjenjem se manipulisalo kako bi se oni predstavili kao novi izraelski pioniri. Izraelci koji pripadaju nacionalističkoj, verskoj, mesijanskoj struji, oni koji se neprestano bore za opstanak Izraela, podržavali su naselja, ona su postala simbol cionizma i judaizma. Nasilni doseljenici su uglavnom tinejdžeri ili mladi ljudi u ranim dvadesetim godinama, njima se pridružuju i mladi iz samog Izraela, jer veruju da „spasavaju” Izrael. To čine uništavanjem arapskih sela i proterivanjem Palestinaca sa njihove zemlje. Izraelsko rukovodstvo, koje smatra da Zapadna obala treba da pripadne Izraelu, politički profitira od raseljavanja Palestinaca sa tih prostora. Iako su svesni da to šteti ugledu Izraela u svetu, oni se ne suprotstavljaju doseljenicima i njihovim pokroviteljima, naprotiv, tiho ih podržavaju. Ove mlade ljude, kojih sada verovatno ima na hiljade, teško je kontrolisati. Za to bi bila potrebna vojska, koja je inače veoma agresivna i efikasna u suzbijanju arapskog nasilja, ali je zato prilično blaga kada je reč o nasilju koje sprovode izraelski Jevreji. Vlada je javno kritikovala ove gangstere, ali tajno finansira naselja, uz subvencionisanje njihovih komunalnih usluga, čime pruža podršku ovim razuzdanim rasističkim paravojnim grupacijama.
Doseljenici dolaze iz nacionalističkog, mesijanskog političkog tabora koji je Benjamin Netanjahu izgradio tokom poslednjih 20 godina. Ovu koaliciju takođe podržavaju ljudi u Izraelu koji su u školi učili da mrze Arape kao i da su Jevreji superiorni u odnosu na njih. To je tabor jevrejske, izraelske superiornosti. Rođen sam u Izraelu, nisam više mlad, a ni ja, ni moja porodica, ni moji prijatelji nikada nismo sebe smatrali superiornim u odnosu na Arape, odnosno Palestince. Međutim, pre nekoliko decenija, počevši od rabina Kahanea, pa sve do današnjih Bena Gvira i Smotriča, u izraelskom političkom sistemu razvila se sklonost ka ideji o jevrejskoj superiornosti. Rezultat toga je da ti mladi doseljenici veruju kako im je superiornost podario Bog, te da imaju versko pravo da proteraju Palestince.
Zašto Izraelci odbijaju da prihvate da je uspostavljanje palestinske države najbolji način da se osigura njihova bezbednost?
Radio sam za izraelsku vladu od sredine sedamdesetih pa sve do sredine devedesetih godina. Uvek smo podržavali rešenje sa dve države i težili miru sa Palestincima. Bio sam zadužen za „hasbaru”, odnosno izraelsku diplomatiju, a obavljao sam i funkcije portparola, kao i generalnog direktora Ministarstva spoljnih poslova. Želeli smo da razmenimo okupiranu Zapadnu obalu za mir; slogan vlade glasio je: „Zemlja za mir”. Sve do pre otprilike 25 godina, političar nije mogao biti uspešan a da ne koristi reč „mir”. Tada je došlo do zaokreta: političari su počeli da tvrde da je mir nemoguć, a reč „mir” je nestala iz upotrebe. Usledili su neuspešni pregovori Arafata i Baraka 2000. godine, a zatim i varvarska Druga intifada, tokom koje je izvedeno 250 samoubilačkih napada na javnim mestima, dok je život izgubilo 4.000 Palestinaca i 1.000 Izraelaca. U tom periodu, supruga i ja nismo dozvoljavali našoj deci da se voze autobusom. Zatim je usledilo izraelsko povlačenje iz Gaze, koja je potom pala pod kontrolu Hamasa. Događaji od 7. oktobra 2023. dodatno su učvrstili taj zaokret. Sve ovo je izraelsku javnost gurnulo ka nacionalističkoj, mesijanskoj desnici. Greška je odustati od mira. To će samo dodatno zakomplikovati sukob sa Palestincima, kao i naš položaj u međunarodnoj areni.
Postoje analize koje ukazuju na to da je cilj Izraela, još od njegovog osnivanja, bio da se proširi daleko izvan granica koje su mu 1947. dodeljene od strane UN. Da li je to tačno?
Odrastao sam u zemlji koja je pružala ruku za mir. Sredinom sedamdesetih godina, mlade diplomate, poput mene, učile su da Izrael nema šanse za opstanak bez mira. Tada nije bilo govora o tome da Izrael postane vojna sila u regionu, niti o naseljima i teritorijalnom širenju. Problem je nastao 1967. kada je Izrael, u sukobu sa arapskim vojskama, zauzeo Zapadnu obalu, Golansku visoravan i Istočni Jerusalim. Tada je došlo do promene, čak i unutar Laburističke partije, pri čemu su te teritorije počele da se doživljavaju kao „naše”, a mnogi su ta osvajanja tumačili kao božansku intervenciju. Zvanično, kada su naselja počela da niču, ona su predstavljana isključivo kao bezbednosne mere. To je ono što nam je rečeno i u šta smo i sami sebe ubedili. Kao portparol Ministarstva spoljnih poslova, svakodnevno sam govorio o spremnosti na povlačenje i razmenu teritorija za mir. Stoga se lično ne slažem sa analizama koje navodite. Na primer, Izrael se prvo povukao sa Sinaja 1956. a zatim i potpuno nakon potpisivanja mirovnog sporazuma između Izraela i Egipta 1979. Tada nije bilo kolonijalnih težnji. Ali danas ih ima. Netanjahu u svojoj knjizi „Mesto pod suncem” piše da će opstanak Izraela biti zagarantovan ukoliko on postane vojno i ekonomski snažan. Naš cilj je bio da Izrael postane normalna, demokratska država, zasnovana na moralnim načelima koja bi osigurala njen opstanak. Ekspanzionističke ambicije postale su zvanična politika tek krajem devedesetih godina.
Ali 1982. Izrael je doneo zakon kojim je de fakto anektirao Golansku visoravan?
Jeste, ali su kasnije svi izraelski lideri vodili razgovore sa Sirijcima, u kojima sam aktivno učestvovao, o budućnosti Golanske visoravni. Isto je važilo i za Istočni Jerusalim. Namera je i dalje bila postizanje mira. Kontrola nad tim teritorijama mogla je poslužiti u pregovorima kao sredstvo za ostvarivanje mira. Godine 2008. imali smo nacrt sporazuma sa Sirijom, koji je, međutim, propao zbog rata u Gazi krajem te godine.
Da li je vaš rad u Južnoj Africi uticao na vaše stavove o palestinsko-izraelskom pitanju?
Južnom Afrikom sam se bavio gotovo punu deceniju. Prvo kao načelnik odeljenja za Južnu Afriku u Ministarstvu spoljnih poslova, a kasnije, od 1992. do 1994. kao ambasador u toj zemlji. Taj period obuhvatao je godine sankcija protiv Južne Afrike, kao i njenu tranziciju ka demokratiji. S obzirom na to da su moje godine u Pretoriji tekle u vreme Sporazuma iz Osla, imao sam priliku da veoma blisko sarađujem sa Nelsonom Mandelom. Mandelina ličnost, njegova posvećenost demokratskim načelima i sposobnost da saoseća sa bolom drugih uticali su na moje razmišljanje. Imao sam čast da ga pratim tokom njegove jedine posete Izraelu i da od njega lično, u više navrata, čujem koliko mu je bila važna sloboda za Palestince, u vreme dok se sama Južna Afrika borila sa sopstvenim nedaćama. Čovek ne može ostati ravnodušan pred takvom veličinom.
Kakav bi, po vašem mišljenju, doprinos međunarodna zajednica mogla da pruži miru između Palestinaca i Izraela?
Dok sam bio diplomata, uvek smo smatrali da je rešavanje našeg problema sa Palestincima sastavni deo rešavanja našeg ukupnog odnosa sa Arapima. Zatim je Netanjahu težio miru sa arapskim zemljama, a da to nije povezao sa rešavanjem sukoba sa Palestincima. Godine 2020. ostvario je veliki uspeh „Avramovim sporazumima”, uspostavljajući diplomatske odnose, između ostalih, sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pri čemu oni to nisu uslovili pregovorima sa Palestincima. Od mirovnog sporazuma koji je Menahem Begin 1979. sklopio sa Egiptom, ovo je bio najveći diplomatski uspeh izraelske desnice. Netanjahu je verovao da je to dokaz da će Arapi napustiti Palestince i da će se Saudijci pridružiti sporazumima. Sve do 7. oktobra 2023. to se nije dogodilo. Sada međunarodna zajednica i zemlje Bliskog istoka sedaju za sto sa Palestincima kako bi razgovarali o miru, te zahtevaju od Izraela da učini isto. Stav izraelske vlade i izraelske javnosti je: „Neka oni pričaju; mi smo suverena država i radimo šta hoćemo.” Postoji ogroman jaz između međunarodne zajednice, koja i dalje veruje u rešenje sa dve države, i Izraela – jedine zemlje na svetu koja želi rešenje sa jednom državom, uz kontrolu nad sedam miliona Palestinaca. Međunarodna zajednica bi trebalo odlučno da stavi do znanja Izraelu da je takav stav neprihvatljiv. Izrael ne mari za velike proteste širom sveta koji su usmereni protiv njega, a u korist Palestinaca. Izraelu su važni stavovi vlada. Trenutno, Izrael doživljava Evropljane kao neku vrstu šale. Evropljani možda izražavaju primedbe, ali nastavljaju da kupuju oružje i obaveštajne tehnologije od nas. Postoji izraelski zakon koji zabranjuje Izraelcima da podržavaju sankcije protiv države Izrael, pa sam stoga ograničen u tome šta mogu da kažem. Međutim, s obzirom na to da je Zapadna obala okupirana teritorija, mnogi od nas mogu da podrže sankcije usmerene protiv naselja i nasilnih doseljenika, ali i protiv izraelskih kompanija koje ih podržavaju. Doseljenici nisu marginalna grupa, oni su predvodnici. Dakle, kada uvedete sankcije njima i njihovim naseljima, to ima snažan simbolički efekat. Više zemalja bi trebalo da uvede sankcije doseljenicima i subjektima povezanim sa naseljima. Pored toga, 157 država je priznalo palestinsku državu. Međutim, gotovo 20 demokratskih zemalja to nije učinilo, uključujući Nemačku, Italiju, Holandiju, Finsku, Novi Zeland i Japan. Trebalo bi da to učine. Savet bezbednosti UN trebalo bi da glasa za to da Palestina postane punopravna država članica. Sjedinjene Američke Države su do sada stavljale veto na takav potez, ali možda neće moći dugo da održe taj stav, naročito ako sve zapadne demokratije podrže prijem Palestine. Međunarodna zajednica bi takođe trebalo da se založi za oslobađanje Marvana Bargutija, baš kao što je to učinila za oslobađanje Nelsona Mandele. Barguti je u zatvoru proveo ukupno skoro tri decenije. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da on ostaje najpopularniji palestinski lider. Mnogi od nas su sarađivali s njim i znamo da se zalagao za rešenje zasnovano na dve države i za mir. Njegova porodica i danas govori o miru. Mandelino oslobađanje predstavljalo je prekretnicu u istoriji aparthejda. Oslobađanje Bargutija moglo bi dovesti do slične promene.
Izbori u Izraelu biće održani 27. oktobra. Izraelu nije potrebna samo promena vlade, već i promena politike, takve politike koja ponovo teži ka miru. Nažalost, ni većina opozicionih stranaka ne podržava mir.
Kako za vas izgleda mir?
Napisao sam knjigu „Od mačeva do žezala”. Mir nije samo moguć, već Izrael bez njega nema budućnost. Bez mira, Izrael ne može ostati demokratski, ekonomski uspešan i ujedinjen. Mir se mora postići ako želimo da budemo deo demokratskih zemalja sveta – smatram to presudnim. Nažalost, trenutni stav Izraela je: „Mi smo jači, oni su niko i ništa, zašto nam je onda potreban mir?” Prvi uslov za mir jeste da se oslobodimo predstave o superiornosti Izraelaca. Mir nije moguć sa onima koje smatramo inferiornim. Nismo superiorniji ni od koga, bilo u pogledu religije, kao nacija ili kao narod. Vojska, visokotehnološka industrija, obaveštajne službe i ekonomska snaga Izraela ne mogu se porediti sa onima koje imaju Palestinci. Ali možemo biti ravnopravni u pogledu dostojanstva i poštovanja. Neophodno je razumevanje i priznavanje naših međusobnih narativa.
Suštinsko pitanje je može li Izrael postojati bez mira. Moj odgovor glasi: „Ne, ne može.” Zamislite da Srbija kaže svetu da ne želi mir sa svojim susedima, da će se boriti i vojnom silom zauvek dominirati regionom. Zašto bi svet prihvatio ili tolerisao takvu zemlju? Zašto bi svet prihvatio Izrael, zemlju koja sebe definiše kao ratobornu, kao „Spartu”, kao društvo izgrađeno za rat? Ako se ovako nastavi, međunarodna zajednica će nas odbaciti – ne kao Jevreje, već kao Izraelce.