Po starom običaju, izborni proces i rezultati izbora izazvali su masu komentara i analiza. Neki od njih su bili objektivni, stručni i primereni, ali ipak većina je bila masovni skup besmislica i laži. Stav koji je njima zajednički sažet je u mnogo puta ponavljanoj konstataciji da „već trideset godina traje proces propadanja naše države i društva“. Ovakvo lupetanje samozvanih eksperata besmisleno afirmiše ogromnu neistinu koja tvrdi da je vreme od 1990. do danas period kontinuiteta identične ili bar vrlo slične, neuspešne politike. Dovoljno je biti pismen i imati prosečan nivo inteligencije pa shvatiti da je besmisleno poistovećivati Miloševićevu politiku devedesetih, Đinđićevu postpetooktobarsku politiku, politiku koalicije Koštunica-Tadić-Dačić od marta 2004. do polovine 2012. i ovo kriminalizovano ludilo koje traje od tada do danas. Nažalost, retki su oni koji to jasno shvataju, pa zato moram još jednom ponoviti nesumnjive činjenice.
Miloševićeva decenija vlasti primer je destruktivnosti, nerazumnosti i samouništenja. Uspeo je da uništi već načetu privredu nefunkcionalne društvene svojine izbegavanjem nužnih reformi i započinjanjem procesa kriminalne privatizacije. Uništio je i poslednji trag građanskih sloboda i ljudskih prava, medije pretvorio u svoju lažljivu agenturu i ukinuo vladavinu prava. Izgubio je sve ratove koje je započeo sa spodobama iste psihijatrijske dijagnoze, čime je u smrt i patnju gurnuo stotine hiljada nevinih ljudi iz celog regiona, pre svega iz Srbije. Ubijao je svoje političke protivnike, izazvao sankcije i krvavo bombardovanje naše zemlje. Najgora, najnesretnija i najkrvavija decenija novije srpske istorije obeležena je njegovim imenom…
Ogromna volja građana da se propadanje zaustavi realizovana je na izbornim i postizbornim aktivizmom koji je osmislio, kreirao i sproveo dr Zoran Đinđić sa ekipom u kojoj me je zadužio i počastio pozicijom najbližeg saradnika. Izborna pobeda, potvrđena i veličanstvenim mitingom 5. oktobra 2000, stvorila je uslove za nužne tranzicione reforme, neophodne za spas Srbije. Šta je sve uradila vlada dr Zorana Đinđića, koju sam, na žalost, nakon njegove smrti i ja vodio poslednjih godinu dana, do marta 2004 .godine?
– Obnovljeno je članstvo SRJ u UN, MMF, Svetskoj banci, Savetu Evrope, Interpolu…
– Prosečna plata, sa 35 evra u 2000, porasla do 235 evra u februaru 2004. godine. Tako je cela potrošačka korpa pokrivena sa samo 90 odsto prosečne plate. Isplaćene zaostale penzije (kasnile 2 meseca), dečiji dodaci (24 meseca), naknade za materijalno obezbeđenje porodice (26 meseci), penzije zemljoradnicima (36 meseci);
– Inflacija sa zatečenih 113 odsto u 2000. oborena na šest odsto do 2004.godine, a minimalna plata je povećana 17 puta. Otpisano 70 odsto kamata na dugove za struju. Za nekoliko meseci su potpuno ukinute restrikcije i taksa za RTS;
– Na donatorskoj konferenciji za SRJ prikupljeno 1,28 milijardi dolara; Budžet 2000. od 65 milijardi dinara povećan do 2003. na 261,5 milijardi dinara;
– Obnovljeno je i izgrađeno 900 kilometara puteva;
– Smanjene zbirne stope doprinosa na plate sa 105 odsto na 71,8. Stopa poreza na dobit smanjena sa 20 odsto na 14 odsto, na koliko je snižena i stopa poreza na dohodak na prihode od samostalne delatnosti;
– Ukinut zloglasni Zakon o informisanju iz 1998, kojim je bivši režim surovo kažnjavao nezavisne medije. Ukinut represivni Zakon u univerzitetu i imenovani novi dekani i rektori na univerzitetima uz saglasnost naučno-nastavnih veća;
– Usvojen Zakon o vraćanju dela nadležnosti Vojvodini oduzetih tokom Miloševićeve vlasti;
– Plate prosvetnim radnicima povećane su sa 30€ 2000. na 385€ 2003; Povećane plate u pravosuđu. Plata u januaru 2001. bila je 170€, na kraju 2003. – 750€;
– Počele reforme školstva i pravosuđa i dodeljeno prvih 1.000 stipendija za mlade talente iz cele zemlje;
– MMF odobrio trogodišnji stand-by aranžman od 829 miliona dolara (ključan za otpis duga prema Pariskom klubu poverilaca). Pariski klub otpisao Jugoslaviji 66 odsto duga, što je bio najveći otpis duga jednoj zemlji u prethodnih 50 godina;
– Tokom 2001. eliminisano crno tržište naftnih derivata. Tokom 90-ih gorivo u Srbiji se prodavalo na ulici; Uređeno i normalizovano tržište cigareta i zaustavljen masovni šverc koji je obeležio poslednju deceniju prošlog milenijuma;
– Ukinute sve izvozne kvote, koje su bile izvor korupcije tokom devedesetih;
– Konsolidovani EPS i NIS. Otkupljen Telekom, kriminalno prodat devedesetih;
– Nastavljena izgradnja Hrama Svetog Save, posle višedecenijske pauze;
– Počelo vraćanje stare devizne štednje;
– Nakon ulaska združenih snaga bezbednosti vraćen suverenitet nad teritorijom Kopnene zone bezbednosti (Bujanovac, Preševo, Medveđa);
– Formirane Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Žandarmerija; Doneti Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i Zakon o lustraciji…
I još mnogo, mnogo toga, uprkos permanentnim koštunjičavim opstrukcijama. Neprirodna koalicija koja je preuzela vlast marta 2004.godine usporila je, relativizovala, a na kraju i prekinula neophodan proces reformi. Sve je započeto besmislenim i bolnim „pomirenjem“ sa SPS-om i poistovećivanjem Miloševićeve smrti sa ubistvom Đinđića. Privatizacija je kompromitovana, lustracija nikada nije sprovedena, a NIS je poklonjen Rusima „jer su nam spasili Kosovo“!? Proces evrointegracija, započet maja 2003. usporen je i praktično funkcionalno zaustavljen. Hrabra, odlučna i efikasna politika zamenjena je kvazipolitičkim foliranjem, bežanjem od teških, ali nužnih odluka , a briga o budućnosti našeg društva i države, zamenjena je sebičnom brigom o svojoj, samo svojoj ličnoj budućnosti tadašnjih čelnika vlasti. To je dovelo do povampirenja i povratka politike i likova iz devedesetih u još primitivnijem i kriminalizovanijem obliku.
Šta da se radi? Ima li rešenja? Da li je moguć nastavak procesa koji od lepe Srbije treba da stvori i zdravu, prosperitetnu državu? Naravno – DA! Volja većine građana nesumnjivo postoji, a to je temelj uspešnog kreiranja obnove i daljeg razvoja Srbije u Evropi, ne samo geografski već i suštinski. Zato opozicija mora odgovorno da prihvati i realizuje svoj istorijski zadatak – sprovođenje volje i ciljeva većinske, zdrave Srbije! Kako da odgovorni opozicionari to sprovedu? Tako što će početi da sprovode postpetooktobarsku politiku Zorana Đinđića prilagođenu današnjici. Dakle BORBA, ne bojkot! A ko to neće neka prestane da se predstavlja kao opozicionar i neka pokuša da izbegne novu surovu ocenu/uvredu – „Glup si ko bojkot!“
Zoran Živković (Niš, 1960), političar i privrednik koji su svojoj karijeri beleži i premijersku poziciju (2003-2004), bio je i ministar unutrašnjih poslova SRJ (2000-2003). Takođe je bio vršilac dužnosti predsednika Demokratske stranke od atentata na Zorana Đinđića do februara 2004. kada je na skupštini stranke za predsednika izabran Boris Tadić. Nakon izlaska iz DS fomirao je Novu stranku i samoinicijativno se povukao s njenog čela.