SRAMOTA DANAŠNJE SRBIJE
Svedoci smo ovih dana sramne podrške SNS-a i Vučića lično ratnom zločincu Draganu Vasiljkoviću u prikupljanju potpisa da se oslobodi Zvezdan Jovanović, atentator na premijera Đinđića. Vučić i njegovo okruženje na vlasti su najveći korisnici promena i reformi koje je Vlada Zorana Đinđića napravila za samo dve godine vlasti, nasledivši 2001. razorenu, devastiranu, opljačkanu, ratom opustošenu Srbiju. Posebno je važno istaći da je nova Vlada, nasledivši sav teret ratnih zločina koje su za sobom ostavili u susednim državama tzv. junaci poput Zvezdana Jovanovića, počela na pravi način da se suočava s tim predajom Miloševića Hagu. Nakon predaje dolazi do zločinačkog udruživanja koje je svesno i nesvesno podržavala tadašnja medijska kampanja praveći od Đinđića najvećeg đavola koji je vladao Srbijom. Dirigovanoj kampanji službe podlegli su tadašnji profesionalni mediji, tj. urednici/e jako bitnih emisija koje su otupele pažnju dela građana i od prirodnih saveznika nove vlade koja želi da modernizuje društvo i uvede Srbiju u EU napravili neme posmatrače atentata. Kasnije posipanje pepelom ničemu nije vredelo.
ĐORĐO ŽUJOVIĆ
Da li je moguće u današnjoj Srbiji podržati hrabar gest protesta Đorđa ispred sramnog štanda u Knez Mihailovoj, a da ne budete opomenuti od dela javnosti da je on član SDP-a Rasima Ljajića koji je u koaliciji sa SNS-om na vlasti? Takva sumanuta podela koja briše razlike između terorističkog akta, atentata na predsednika Vlade i političke podele vlast/opozicija svedoči o totalnoj degradaciji našeg društva. Kako je to moguće?
Najveća krivica je u neprofesionalnim opozicionim medijima, tj. njihovim urednicima koji ne bi smeli da se diče atributom opozicioni. Više vredi Rasimov Đorđo sa svojim ličnim stavom nego svi čauši koji ne smeju ovom hrabrom čoveku i njegovom gestu da daju podršku SAMO zato što je član SDP.
PREDIZBORNA SRBIJA
Današnja medijska slika Srbije, šest meseci pre izbora, još je gora od one koja je prethodila atentatu na premijera 2003. Pošten čovek bi rekao, dobro je što danas nemamo nekog poput Đinđića, kome bi pretila i fizička likvidacija. Umesto da mediji podstiču pluralizam i formiraju kritičko društvo, oni banalizuju politiku gurajući nas u primitivne podele na one za Vučića ili Đilasa. Oni koji nisu ni za jednog ni za drugog marginalizovani su, lažno optuživani za izdajstvo i anatemisani sa apsolutnom nemogućnošću da se pojave i kažu bilo šta što nije u interesu jednog ili drugog. Kada se to povremeno i dopusti, ide se samo do mere da bi mogla vest da se izmontira u propagandne svrhe jedne ili druge strane. Moramo da se zamislimo kakvu perspektivu nam donosi ovakva raspodela medijske moći.