Život posle Merkelove

Oni su već godinama u fazi iščekivanja, a i teško da će se u njihovom životu išta promeniti, jer su navikli da žive na ivici i pod čestim udarom loših vesti. Iako zavise od visoke politike, oni moraju da žive, a život na Kosovu je nešto što se teško može dokučiti kroz prizmu zvaničnih razgovora, političke izjave i slika rukovanja uz nacionalne i zastave Evropske unije.

Veliki procenat građana koji uz pominjanje Kosova osećaju jak patriotski naboj sklon je zagovaranju ekstremnih rešenja i tvrde pozicije. Ali, lako je voditi novi kosovski boj iz udobnih fotelja ušuškan daleko od balkanskog bureta baruta, jer u “južnoj srpskoj pokrajini” ljudi žive priklješteni između nemaštine, ponosa, nasilnih akcija prištinske vlasti, zahteva Beograda i srpsko-albanskog kriminalnog bratstva.

Južno od Ibra Srbi više zavise od kosovskih institucija i od svojih sunarodnika koji žive severno od reke koja deli Kosovo. U nekim opštinama gde paralelno funkcionišu i srpska i albanska samouprava Srbi su prinuđeni da sarađuju sa administracijom instaliranom iz Prištine, jer samo tako mogu da reše konkretan problem.

Nekoliko bivših policajaca srpske nacionalnosti iz KPS mi se požalilo da im se patriotizam obio o porodicu. Poslušali su savet Beograda, napustili kosovsku instituciju, ali drugi posao, sem onog na njivi, nisu našli. Srpske institucije ovde nemaju mnogo uticaja na život ljudi.

Ilustrativan primer kosovske svakodnevice je stalno menjanje registarskih tablica kada se prelazi iz južnog u severni deo Kosovske Mitrovice. Bilo je čak i napada na Srbe koji uđu na sever Kosova, a zaborave da promene kosovske tablice.

Na graničnom prelazu Merdare bio sam svedok apsurda kosovskog dovijanja – ljudi koji su do granice pričali o nepriznavanju kosovskih institucija, svi do jednog su povadili kosovske lične karte na kosovskom delu prelaza. S druge strane prelaza srpski policajci su na pregled dobili srpske lične karte. Mora da se živi i snalazi.

Na severu Kosova, gde se za vreme blokade prelaza Brnjak i Jarinje moglo doći „švercerskim putem“ preko planine Rogozne, stanje je drugačije.  Prisutnost srpskih institucija je vidljiva, ali nema privrednog napretka, fasade su sve sumornije, a putevi se ne asfaltiraju. Kao što Albanci u ostatku Kosova ne prihvataju bilo kakve veze sa Srbijom osim čvrste granice, tako su i građani u severnom delu Kosova rešeni da ne prihvate bilo kakvu vlast Prištine.

Pokazali su da su spremni da taj deo teritorije brane barikadama, ali i oružjem. Teško je zamisliti da bi oni lako progutali ukidanje srpskih institucija, što je kao uslov za napredak ka EU ispostavila nemačka kancelarka. Teško je zamisliti, pa taman i kad bi Beograd to sugerisao. Izjave o potrebi ukidanja paralelnih institucija još uvek su manje opasne od nasilnog ukidanja ostataka srpske lokalne samouprave.

Istina, one možda mogu da ohrabre neki jednostran, nasilan potez Prištine. To je ona tačka gde se visoka politika ukršta sa životom građana.

Kosovo jeste balkansko bure baruta, ali fitilj nije u našim rukama.