Sedamstotina hiljada zvanično siromašnih saterano je u mišju rupu, a na ulici su na smenu prosvetari, policajci, pravosuđe, zdravstvenjaci, državna uprava, gradske službe, vojna industrija… Ni iskorak koji su načinili seljaci, braneći blokadom drumova dogovorene subvencije, ne remeti pravilo da se u ispoštenoj zemlji samo budžet može rastezati do besvesti. Uz punu podršku resornih ministara koji se, zastupajući svoju pastvu, ponašaju kao uspaljeni narodni tribuni a ne čuvari državne kase.
Tako je Ivica Dačić na policijskoj proslavi p(r)ozvao državu da policajcima, koji su mu zapretili nekim čudnim štrajkom, poboljša status kao da je država bestelesno božanstvo negde izvan njegovih funkcija zamenika premijera, prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Srbije. I to ministra koji je lično sa istim tim policajacima pregovarao u ime njihovog poslodavca države.
Po istom obrascu najstariji među ministrima Jovan Krkobabić malo-malo pa zapreti da će Vlada Srbije ostati bez njegove pomoći (?) ako penzionerima zafali makar dinar kao da je predsednik penzionerskog sindikata, a ne potpredsednik Vlade sa zaduženjima koja, evo već četvrtu godinu, nikom nisu jasna.
Manjak solidarnosti zaposlenih u državnim službama i penzionera sa zaposlenima u nejavnom sektoru može se tumačiti na razne načine, ali jedna im je prednost nesumljiva – imaju redovne plate koje im omogućavaju da plaćaju sindikalce. Ti sindikalci, pak, ne pregovaraju sa stvarnim poslodavcima, već ministrima koji svoj položaj duguju partiji, a belodano je da ne valja ljutiti glasače, posebno kada su izbori na vidiku. Napokon, oni siromašni, bez posla i hleba, ionako glasaju za radikalnu opoziciju, sve u nadi da će im biti bolje.