Razumljivo, to već spada u elementarni PR, u nekim teškim i složenim situacijama čovek – iz vlasti pogotovo – mora da pokaže odlučnost i strogost. Ali, Dačić se nekako baš uživeo u tu ulogu. U stvari, ta uloga mu je stajala kao salivena, reklo bi se čak da uopšte nije ni glumio nego je pred nama stajao – pravi, istinski Dačić.
Đinđić je, kao premijer, svojevremeno – baš smo se ovih dana toga prisećali – pitao svog ministra policije Dušana Mihajlovića, da li policija može da se suprotstavi „crvenim beretkama“. Odgovor je, kao što znamo, bio negativan. „Beretke“ su imale teško naoružanje, mitraljeze, topove, tenkove…
Baš bi bilo zanimljivo znati kako je u petak tekao razgovor Tadića i Dačića. Predsednik Republike je pitao ministra policije da li policijske snage imaju snage da se suprotstave toj neidentifikovanoj, nepoznatoj sili. I Dačić je rekao – ne mogu. Mada ta nepoznata sila, koja se iznenada pojavila na teritoriji Srbije, prošle godine nije pokazala da raspolaže nekim specijalnim naoružanjem, osim kamenica i mobilnih telefona. Ah da, ove godine su napredovali: sad koriste i video igrice. Ono je – i to sad znamo – praktično bio državni udar. A ovo?
Ne zna se u stvari da li je ta priča strašnija il’ smešnija. Jer, jasno je naravno da ovde nema ni govora o nekakvoj bezbednosnoj proceni tajne policije. Jer, da ima, već koliko danas svi ti organizatori pobune i njeni glavni komandanti – ako ne već i finansijeri – bili bi pohapšeni. Naravno da se to neće desiti ni danas ni narednih dana i meseci.
Piše se u poslednje vreme jako mnogo o tome kako nije važno da Srbija formalno uđe u Evropsku uniju, kako u stvari i ne treba da uđemo (kad će se ona ionako uskoro raspasti) nego je važno da mi, ovde, u Srbiji gajimo i usvojimo te evropske vrednosti. Ko je u to poverovao, sad može da se uveri da je bio naivan. Čim se odustane od tog cilja odustaje se i od svih sredstava koji tom cilju vode.
Pokazao je to – reklo bi se sad da mu se otelo, mada je možda i to bio deo savršeno odigrane role – i ministar Dačić. Pokazao je gde gleda i na šta (koga) se ugleda. U Moskvu. Jer, rekao je potpredsednik Dačić, kako se tamo, u Moskvi, takve parade zabranjuju bez pardona i bez ikakvog objašnjavanja, izvinjavanja i preznojavanja pred TV kamerama. Nego: ne može i – tačka.
Bravo Mijate
Pitam se zašto su mazohisti, sodomisti, egzibicionisti, nekrofili i mnoge druge grupe sa posebnim polnim sklonostima, isključeni iz učešća na paradi, pa svoje posebnosti ne mogu javno da manifestuju? Ali nikad ne bih podržao ideju da se paradi pridruže i sadisti,
anonimni, es ti to duhovit? il glup? bice ovo 2go!