Istina, za razliku od lavine katastrofičnih izjava i neverovatnih saopštenja vezanih za Borik, policija Srbije se nije zvanično izjasnila o upozorenju stiglom preko okeana od izvesnog Vuka Jovanovića.
Da li zbog njegove validnosti ili nečeg drugog, javnost su prvo uvažili ministar odbrane Dragan Šutanovac izjavom da su sve službe zadužene za bezbednost funkcionera maksimalno angažovane, te državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen tvrdnjom da se sve dojave i pretnje pomno ispituju. Potom se javio i ministar policije Ivica Dačić potvrdom da je iz Uprave policije dobio obaveštenje o pretnji da će biti ubijen pre izbora.
Pretnji je, inače, prilično i prema ustaljenom scenariju najčešće stižu na adrese predsednika, ministara pravde i policije, tužilaca, posebno za ratne zločine i organizovani kriminal, zamenika tužilaca, sudija, novinara…
Nekoliko neimenovanih izvora “bliskih istrazi”, kako se kolokvijalno kaže u neveštom prikrivanju izvora, izjavili su medijima da se pažljivo proveravaju i najnovija upozorenja. Pažljivo se čeka ishod, ali i odgovor na golicavo pitanje “zašto patrijarh”, jer u analima SPC-a, bar u novije vreme, nema objava da je nekom velikodostojniku prećeno; sukoba i napada bilo je u okrilju Crkve, ali tamo su i završavani. Patrijah nema komentara, što je i razumljivo jer od ustoličenja ne izaziva previše pozornosti. Izuzme li se fakat da je u Boriku među visokim zvanicama bio i Irinej, logika nalaže da je njegovo ime u prekookeanskoj dojavi kamuflaža za zavaravanje traga koja se, ipak, mora proveravati.
U medijskoj kakofoniji nastaloj posle Borika i vesti o upozorenju plasirane, prema svemu sudeći, iz samog vrha MUP-a što nije pojedinost bez značaja, kao da izmiču podudarnosti sa 2003. kada je ubijen premijer Zoran Đinđić.
Strah od 2003, međutim, ne sme da stvori paranoju, ali ni da zamagli sadašnjost. Pre svega, uticaj narkokartela i organizovanog kriminala koji ume da nadjača i moćnije države, a plasiranim informacijama doveden je u vezu s najavljenim političkim ubistvima. Tačka preklapanja su i izrazite političke tenzije, ovog puta vezane za Kosovo, a 2003. za Hag. Napokon, jedan od atentata na Đinđića, onaj kod Limesa, bio je na njegovom putu u Banjaluku…
Minimizirati pretnje, čak i kada izvor izaziva podsmeh kakav su nekada vukli nadimci Pacov, Budala i zemunski “brate” sleng, nije uputno. Ali, s druge strane, baš zbog iskustva koje je Srbija platila podjednako je opasno zvoniti na sva zvona bez valjanih informacija. Informacije, međutim, ne treba da pružaju neimenovani izvori, već za to izabrani i postavljeni funkcioneri. Utemeljeno i ozbiljno, da građani to shvate kao odgovoran odnos prema preuzetim obavezama, a podzemlje kao jasnu poruku da propusti neće biti ponovljeni.