Koga nikako ne biste pored sebe: srpskog vojnika iz Bosne, debelog švajcarskog bankara, italijanskog disk-džokeja punog love, crnkinju koja prodaje predmete od kože, mladog umetnika zaraženog HIV-om, mađarskog Roma koji je tek pušten iz zatvora, nacionalistu iz Baskije koji često putuje za Rusiju, nemačkog repera koji živi alternativnim načinom života, slepog klavijaturistu iz Austriji, ukrajinskog studenta bez vize koji ne želi da se vrati kući, sredovečnu Rumunku s jednogodišnjim detetom u rukama, agresivnu holandsku feministkinju, pijanog švedskog skinhedsa, rvača iz Belfasta koji je krenuo na fudbalsku utakmicu, poljsku prostitutku koja ordinira u Berlinu, francuskog farmera koji govori samo francuski i nosi korpu smrdljivog sira ili kurdskog izbeglicu koji živi u Nemačkoj i koji je nedavno bio u Libiji.
Ova naizgled nebitna igrica zapravo nije nimalo naivna – nalazi se u obrazovnom paketu Saveta Evrope za podučavanje mladih značaju multikulturalizma i tolerancije. Igra je prilično jednostavna – navedeno je 17 stereotipa i od učenika se očekuje da se suoče s njima. Učestvovao sam u desetak treninga na ovu temu i rezultati su bili zanimljivi.
Neko je kao neomiljene birao poljske prostitutke, neko agresivne feministkinje, ali u svim prilikama srpski vojnik našao bi se na prvom mestu omraženih. „Ma, to je samo igra“, reći će neko i odmahnuti rukom. Da li je baš tako?
O lošem imidžu koji imamo u svetu ne treba trošiti reči, a većina nas se i sama uverila u to. Pre nekoliko godina bio sam pozvan da budem gost na venčanju urednika jednog velikog evropskog lista za koji sam radio kao dopisnik. Mladini roditelji, topli i druželjubivi ali ne previše obrazovani – što bismo rekli, ljudi iz naroda – bili su užasno ponosni što sam došao. Prijateljima su tihim glasom govorili da sam doputovao čak iz „Groznije“.
Kasnije sam shvatio – želeli su da kažu da dolazim iz nekog užasa, kombinacije Groznog i Bosnie. Groznija je za njih bila simbol najvećeg užasa. Zbog toga i ne bi trebalo da nas čudi kada se na američkoj televiziji pojave emisije kao pre nekoliko nedelja. U većini slučajevi ti ljudi i nemaju ništa protiv nas, jednostavno nas ne znaju i ne žele da nas prime u svoj kupe.
Novi magazin u ovom broju pokreće pitanje zbog čega se na promeni imidža Srbije ne radi gotovo ništa. Dečja igra s početka priče postaće obrazac ponašanja mladih u EU i to je nešto što bi naše nadležne trebalo da zabrine. Kao što je rekao nekadašnji vlasnik CNN-a „mnogo je lakše promeniti loš imidž nego stvarati potpuno novi“. Iskoristimo svoje mane.
Zakleo se Bubu u cvet i u med, da ce na livadi da napravi red, ma nece tu da vrslja od sad bilo ko, ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo :))))