Slika bivšeg biznismena urušenog zdravlja po svemu odudara od fotografija iz arhiva na kojima se u presijavanju nadmeću skupoceno odelo, širok osmeh, upečatljiv sat…
Radulović je povratak najavio željom da obelodani istinu i dokaže status žrtve montiranog sudskog procesa. Iz sve snage optužio je Miroslava Miškovića i, poput pređašnjih pokajnika sa liste Interpola, naveo nekoliko politički zvučnih imena. Dopremio je, tvrdi, kilograme dokaza svoje nevinosti i tuđe oholosti.
Radulović se oseća žrtvom. Nije čuo, još gore je ako za to ne mari, da se „konop ne pominje u kući obešenog“. Sebe je ubedio, sada je red na sud i nas, da žrtve nisu hiljade njemu podređenih u preduzeću koje su novi vlasnici preuzeli po „drugačijim uslovima“. Nisu žrtve ni mali akcionari koji su imali drugačiju računicu od njegove.
Ma, nisu to ni nesrećnici koji su u zemljotresu ostali bez kuća i obnavljali ih ciglama obećanja, niti nevoljnici s Kosova kojima su iz Beograda slati milioni evra, a potom se, rekoše drugi, „izgubili u patriotizmu“. Radulovićeva dijagnoza tuđe krivice zarazno se kalemi u Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku… Ni tamo niko ništa nije video, niti čuo, bili su nesnosna galama i golem mrak, odlučivali su drugi, brojali treći, naravno njima iza leđa…
Nema svrhe vagati krivicu između Radulovića i njegovih bivših prijatelja koje danas optužuje za propast, svoju ličnu, porodičnu i opštedržavnu. Sud izvesno raspolaže dokazima mimo Radulovićevog kofera. Sigurno nisu svi mogli da stanu u njega. Sadržina kofera se ovde drastično menja u zavisnosti od smera putovanja. U odlasku su puni lagodnog života, u povratku opterećeni „činjenicama“ teškim kao beton.
Drugačija slika: U danu kada je Radulović osvanuo u Srbiji u Engleskoj su sve utakmice počele sedam minuta nakon uobičajenog termina. Stotine hiljada ljudi na stadionima u minuti ćutanja podsećali su se na 96 žrtava koje su pre 25 godina zbog krivice policije i organizatora stradale na fudbalskom stadionu u Šefildu. Utakmica je prekinuta u 6. minutu i nikada više na 15. april nijedna neće početi pre 7. minuta. Žrtve su bili obični ljudi, ne huligani, najmlađa je imala 10 godina, otac i sin, dve sestre, dva brata. I još dva brata… Žrtve.
Pomračena slika: Razjaren neznanjem svojih fudbalskih miljenika, čelnik Partizana je pre desetak dana uporedio položaj svog kluba s položajem Jevreja pod Hitlerom. Kaže, nije nikog uvredio, jer i oni su žrtve! I Radulović i svi preseljeni s poternica u ćelije tvrde da su žrtve. Da ih progone. Muče, uništavaju im ugled… U njihovom vidokrugu drugih nema. Ili im je prosto sudbina neprimetna. Čak i da su žrtve, sami su krivi. Mrak.