Opasna je to varka – ukoliko su se ponadali da će sva snaga i energija uložena u spasavanje kopna od vodene bujice skrajnuti medijsku čežnju da je razvlači na sve četiri strane, otrežnjenje je, sigurno, bilo podjednako brzo i bolno. Čim je Sava, poslednjih nedelja najomraženija reka sa sve pritokama, okončala rast pod nebo, policija je nebrojeni put preplavila naslovnice štampe.
Iskusnije kolege, nema ih baš mnogo, ne uspevaju da se sete u kojim sve to aferama srpska policija poslednjih godina nije odigrala noseću rolu. I tamo gde jeste, i tamo gde joj mesto nikako bilo nije. Upravo zbog tog zamešateljstva u kojem se prepliću osnovani strahovi i svakojaka snoviđenja, većini je postalo nemoguće da razluči istinu od laži. Istina, pošto ovo nije film, u takvim okolnostima strada. Kao i poverenje. Kako u policiju, tako i u medije. Niko nije na dobitku. Ali, kome to objašnjavati?
Dva primera su reprezentativna. Prvi je slučaj optuženog narkodilera Darka Šarića koji je u vreme potopa u Srbiji i okruženju takođe imao medijsku pauzu. Od Šarićevih najava, zapravo nagoveštaja onih koji su mu čitali misli i namere i o tome obaveštavali javnost, da će prve izgovorene reči pred sudom poslati hiljade moćnika na robiju, ništa bilo nije.
Vetar u leđa koji su mu udahnuli mediji osokolio je Šarića da kasnije u gotovo mističnim iskazima navede nadimke navodno visokih policijskih glavešina i milione evra koje im je dodeljivao. Pojedini su potom objavili fotografije i biografije svih generala policije koji su im se, prema „proceni uredništva“, učinili sumnjivim, garantujući da je među njima onaj o kojem Šarić više ćuti nego što govori. Ostali nisu, oni su samo pod paskom, prosto kolateralna šteta. Nažalost, trajaće to…
Drugi primer je, ma kako donedavno nezamisliv bio, pokušaj da se preko pojedinaca u policiji oslabi premijer Srbije. Mnogi tvrde i svrgne sa političkog kursa koji je zacrtao, pa i sa sadašnje pozicije. Na bilo koji način. Takvi strahovi u ovoj i ovakvoj zemlji nisu bez osnova. Neslavna politička prošlost i senke pojedinaca iz nedavne istorije nisu dobra osnova za miran san.
I valjda zbog dva pomenuta primera, onog prvog u kojem se na sve strane i po svima mlatara kao praherom po tepihu, nikako ne bi smeo da bude svrstan u ravan ovog drugog. A to se, ne znam namere i svrhu, upravo čini.
Niti je sva policija zločinačka, niti to misle građani, niti premijer. Ipak, slika neprestano lošeg i pretećeg koja obuhvata sve kojima je uniforma zanat, sugeriše upravo takvo stanje.
Nije lepo da tako mislim, ali nekako verujem da bi brojni u policiji čitajući o svojoj profesiji, neretko o svojim bliskim kolegama i sebi, prosto poželeli da se prijave za trajno dežurstvo kraj nasipa.