Ali je moguće da je danas količina robe i usluga koje jedna zemlja može da proizvede bolja mera njene snage nego ranije, recimo, pre osamdeset ili sto godina. Zato što broj stanovnika igra manju ulogu u, recimo, odmeravanju vojne snage. U meri u kojoj je veličina privrede takođe i mera tehnološke naprednosti, a neka gruba veza verovatno mora da postoji, biće približniji i odnos snaga u svakom pogledu, pa i kada je reč o uticaju na svetsku privredu i politiku. Nije nevažna bliskost kriznih područja, na šta ću se vratiti.
Tek, Slika 1 daje BDP velikih država i Evropske unije. Ima smisla EU uzeti u celini jer je ovde reč o i o privrednoj snazi, a EU u svetskoj privredi u velikoj meri nastupa kao politička zajednica. Izvor podataka je Svetska banka.
Nezavisno od toga kako je koja zemlja ili politička unija došla tu gde jeste, nema sumnje da su velike razlike u privrednoj težini između SAD, EU i Kine, na jednoj strani, i Rusije i UK, na drugoj. Uz to, ukoliko se saberu privrede zapadnih zemalja, njihova dominacija je nesumnjiva. Pogotovo u odnosu na rusku privredu. To bi bilo još izraženije ako bi se dodala privreda Japana, koja je treća po veličini u svetu, a ovde je izostavljena.
Ovde je potrebno dodati i geopolitičku stranu stvari. Izraz nema mnogo smisla kada se predstavlja kao izraz državnih i etničkih interesa za kontrolom teritorija i stoga i kao neminovnost sukoba između država. Ali bi se mogao koristiti da se ukaže na eventualne rizike po bezbednost zemalja po osnovu, prvo, uticaja kriznih područja u svetu i, drugo, obaveze koje neka zemlja ima u odnosu na njih. Recimo, SAD su udaljene od većine kriznih žarišta u svetu, ali imaju veoma značajne obaveze u većini njih. Otuda i taj spor oko izolacionizma i intervencionizma u američkoj spoljnoj politici. Nasuprot SAD, EU je geografski u blizini značajnih kriznih područja u svetu, dok je uspela da pacifikuje one unutar Evrope, ali nema značajne obaveze u kriznim područjima, sa izuzetkom istoka Evrope. Kina je učesnik u nekim kriznim područjima, dok su joj obaveze u ostatku sveta relativno male.
Sve tri velike privredne sile ne suočavaju se sa rizicima koji prevazilaze njihovu snagu, a nemaju ni obaveze koje ne mogu da izvršavaju. Bez obzira na nesaglasnost interesa među njima, nema ni kriznih područja niti obaveza u odnosu na njih koji bi vodili sukobima među njima. Ovo je, recimo, različito nego u vreme pred Prvi svetski rat ili pred Drugi svetski rat.
Ako ostavimo po strani UK, koja ima obaveze po celom svetu, ali nije u geografskoj blizini kriznih područja, ostaje Rusija, koja je u posebnom položaju. Jer je, sa jedne strane, u geografskoj blizini gotovo svih značajnih kriznih područja u svetu i, sa druge strane, ne preza da preuzima dodatne obaveze, posebno u Evropi i na Bliskom istoku. A opet, ako se pogleda Slika 1, obaveze bi relativno brzo mogle da prevaziđu privrednu snagu, ako već nisu.
Tri bi zaključka mogla da se izvedu. Jedan je da je u interesu SAD i EU da sarađuju; drugi da će Kina morati da odluči kolike obaveze namerava da preuzme u skladu sa rastućom privrednom snagom; i treći da se Rusija suočava s tradicionalnim problemom da teži većim obavezama u Evropi i u svetu od onih koje su usklađene s njenom neposrednom bezbednošću i privrednom snagom.