Pored četiri Višegradske zemlje, uzeo sam i Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Podelio sam ukupno vreme na nekoliko perioda. Prvi je od kraja tranzicione recesije 1995. do evropskog proširenja 2004. Drugi je do finansijske krize 2008. Treći do njenog kraja 2013. Poslednji je do 2019, dakle pre izbijanja pandemije.
Ukupno gledano, Poljska je prošla najbolje. Potrebno je uzeti u obzir i činjenicu da je u toj zemlji tranzicione recesija trajala znatno kraće nego u drugim zemljama, tako da visoka stopa rasta u periodu posle 1996. nije posledica oporavka iz dubokog pada, kao što je slučaj u većini drugih zemalja u tranziciji. Takođe, ne vidi se da se poljska privreda suočavala s periodima usporenog rasta, osim u vreme finansijske krize, a i tada se ne može govoriti o krizi rasta.
Sve druge zemlje suočavale su se sa izazovima koji nisu bili nezavisni od privrednih mera koje su preduzimale. Mađarska se, recimo, suočavala s problemima sve do poslednjeg perioda, kada se približava Poljskoj po uspešnosti. Koliko se to može pripisati promenjenoj privrednoj politici, a koliko povoljnim okolnostima, teško je reći. Mađarske vlasti su u čitavom periodu od 1995. do okončanja finansijske krize bile usredsređene na stabilnost javnih finansija, dok je posle finansijske krize došlo vreme niskih kamatnih stopa i fiskalna politika je mogla da se promeni. Tako da mađarske vlasti mogu da smatraju da su imale sreću ako se to tako želi posmatrati.
Češka je imala probleme s politikom kursa, što delimično objašnjava rđave rezultate do ulaska u Evropsku uniju. U međuvremenu je uspostavljen veoma uspešan režim ciljane inflacije, koji se pokazao korisnim i posle finansijske krize. Da bi taj monetarni režim bio uspešan, potrebno je da se sopstveni novac zaista i koristi kako kod određivanja cena tako i kad se štedi. Druge zemlje koje zvanično slede režim ciljane inflacije u stvari vezuju monetarnu politiku za politiku kursa jer je realni novac, kako bi rekao Kristofer Sims, evro ili dolar. Tu je češka kruna izuzetak, što je povoljna okolnost za privredne vlasti.
Slovačka, opet, nailazi na probleme u periodu posle finansijske krize. To je verovatno strukturni, a ne privredno-politički problem. Jer postoje granice dokle se može privredni rast oslanjati na automobilsku industriju. Kao uostalom na bilo koju pojedinačnu industrijsku ili drugu granu proizvodnje. Svejedno, ukupno gledano, slovački privredni razvoj je svakako bio uspešan i zapravo uspešniji nego što se očekivalo u bilo kom periodu unutar ovih trideset godina.
Slovenija bi se mogla smatrati najuspešnijom zemljom u tranziciji do finansijske krize. Imala je relativno kratak period tranzicione recesije i potom relativno visoke stope rasta jer je potrebno uzeti u obzir da je po razvijenosti bila značajno ispred višegradskih privreda. Međutim, u finansijskoj krizi prošla je gore. Ovo je pre svega posledica finansijskog sistema koji je bio politizovan, a to nije dobro kada dođe upravo do finansijske krize. Rast u poslednjem periodu je niži od onoga u vreme do finansijske krize za oko jedan procentni poen, što dugoročno posmatrano nije malo.
Hrvatska je imala relativno uspešan, mada ne i izrazit, privredni rast do finansijske krize, koja je bila duboka pre svega zato što je bilo potrebno vreme da se oporavi izvoz usluga, a razvoj industrije i poljoprivrede je bio spor u najvećoj meri zbog nerealnog kursa kune. Strategija monetarne i fiskalne politike bila je da se što je moguće pre pređe na evro, s nadom da će se time obezbediti stabilnost finansijskog sistema i postepeno prilagođavanje hrvatskih cena, uključujući i cenu rada. Finansijska kriza je to poremetila i hrvatski je privredni pad jedan od najdubljih u tom periodu.
Konačno, u Srbiji je rast do finansijske krize bio ubrzan u najvećoj meri zbog toga što se privreda oporavljala od dubokog pada u ratovima do 1995. i potom 1999. U finansijskoj krizi privreda je prošla rđavo, ali ne toliko rđavo kao hrvatska ili slovenačka. Period u kojem je srpska privreda gora od svih drugih u ovom uzorku jeste onaj posle 2014. Hrvatski rast u tom periodu za nijansu je brži. Razlog za to jeste politika fiskalnog prilagođavanja. Ne samo prilagođavanje već način na koje je izvršeno. No, o tome sam pisao više puta.