Jedan predlog je da se štiti domaća proizvodnja. Najčešće se misli na povećanje carina. Kako bi to pomoglo? Poskupela bi domaća proizvodnja, pa bi bilo isplativije ulagati u proizvodnju za domaće tržište. No, već se pretežno proizvodi za domaće tržište, jer je izvoz robe veoma ograničen (ispod 30 odsto bruto domaćeg proizvoda). Kako bi se povećala proizvodnja za izvoz, to bi trebalo da je ključno pitanje.
Tu je predlog da se ona subvencioniše. Recimo, da se izvozi po nižim cenama od onih na stranom tržištu, a da se razlika pokrije iz poreza. Ili, da se prodaje po cenama na stranom tržištu, a da se zarada u stranom novcu preračunava u dinare po višem kursu. Ili da se, što je isto, plaćaju premije ili se na drugi način izvoznicima iz poreza poveća zarada.
Zašto bi se to radilo? Da bi se povećala domaća i strana konkurentnost. Recimo, da se taj cilj uvaži, zašto se to ne može postići promenama kursa dinara? Režim na snazi je fleksibilan, što će reći da subvencije za izvoz, mimo neplaćanja poreza na dodatu vrednost, nisu potrebne. Kao što, iz istog razloga, nisu potrebne ni carine.
Zašto se to toliko često gubi iz vida? Jedan razlog jeste što se želi da centralna banka preuzme rizik promene kursa, što znači da ga praktično održava na nekom fiksnom nivou, da kurs bude stabilan, kako se to kaže. Drugi je razlog što se veruje da se lakše mogu obezbediti carine i subvencije diskreciono, dakle samo za određene proizvođače ili proizvode, jer se ceni da su izgledi da se utiče na donosioce političkih odluka veći od onih da se poveća prodaja na tržištu. I jedno i drugo, dakle i rđava politika kursa i međuzavisnost poslovnih ljudi i političara, imaju negativne posledice kako po proizvodnju, tako i po konkurentnost. Što je, sažeto rečeno, iskustvo iz poslednjih decenija.
Drugi je predlog da se promeni monetarna politika. Ne u tom smislu da se smanje kamatne stope, što sada oprezno podržava i MMF, ili da se smanji stopa obavezne rezerve bankama, već da centralna banka neposredno finansira državu i preduzeća. To bi značilo da ona njima odobrava kredite ili da kupuje njihove dinarske dugove. Ukazuje se da to već čine velike centralne banke. No, one to čine zbog toga što su u najvećoj meri iscrpile mogućnost smanjenja kamatne stope, doteravši je do nule ili čak do neke male negativne stope. Sa dinarom je drukčije i važno je znati zbog čega.
Centralna banka se boji da bi dodatna likvidnost koju bi ona obezbedila otišla na kupovinu stranog novca, recimo u evre ili dolare. Tako da bi krajnji efekat bio smanjenje deviznih rezervi, a povećanje obaveza po depozitima u stranom novcu. Koliko je ta bojazan opravdana u sadašnjim okolnostima nije lako reći, ali o njoj bi imalo smisla razmišljati pošto se iscrpe mogućnosti smanjenja kamatne stope. A taj je put dug, od sadašnjih 7,5 odsto do, recimo, tri ili tu negde.
Treći je predlog da se prestane sa štednjom i da se povećaju izdaci na potrošnju i javna ulaganja. Ovde postoje dva problema. Jedan je da nije lako videti kako bi se potrošnja mogla finansirati zaduživanjem, jer su javne obaveze značajno povećane u poslednjih nekoliko godina. Alternativno, trebalo bi povećati poreze. Što se već i čini i što, nažalost, ima negativne posledice po proizvodnju jer se troškovi povećavaju. Drugi je problem u tome što su javna ulaganja veoma neefikasna. Ovo se, naravno, može popraviti, ali nije kao da postoji saglasnost u javnosti, pa i u vlasti, oko toga na šta bi i koliko trebalo potrošiti javni novac. Ovo nije nešto što je karakteristično samo za Srbiju ili za Balkan, već neizbežno ide uz izbor projekata u koje se želi ulagati.
Konačni predlog jeste da se ne vodi računa o privatnim nego o javnim interesima ili, drukčije rečeno, da se ne posluje da bi se ostvarila dobit već da bi se zadovoljile potrebe. Suština nesporazuma od Adama Smita do danas upravo je u tome da li je moguće planirati proizvodnju i zaposlenost neposrednim uvidom u potrebe pojedinaca i kolektiva ili će potrebe biti tačnije i potpunije ispunjene ukoliko se odluka o tome u šta uložiti ili šta raditi prepusti onima koji će ulagati i raditi.
Ovaj se nesporazum vidi i u raspravama koje se vode, ne od juče. Naime, kaže se kako neoliberali slede dogmu o tome da su javna preduzeća nužno neefikasna, a privatna efikasna. Pa se onda navode primeri uspešnih javnih i neuspešnih privatnih preduzeća. Zašto je reč o nesporazumu?
Zato što se tom podelom rada između javnog i privatnog ukazuje na to da prvi interes nije pre svega komercijalni. Javni novac ne bi trebalo da ide u komercijalne poslove, jer ima mnogo toga na šta je bolje utrošiti ga, a za šta ne postoji privatni interes. Država nije tu da zarađuje dobit, već da obezbeđuje sredstva i usluge koje ne donose profit sa stanovišta privatnog preduzetnika.
Verovatno su najgori argumenti oni sa primerima o bankrotstvima privatnih preduzeća i profitima javnih. Mogućnost bankrotstva i likvidacije jeste primer za to da postoji postupak kojim se snosi odgovornost za pogrešno ulaganje i za poslovni neuspeh. To je primer institucionalne efikasnosti, a ne neefikasnosti. Teškoća sa državnim privredama jeste bila upravo to što nije postojao način da se ustanovi pogrešnost investicije i da se alocira odgovornost.
Potrebno je, zaista, nešto drugo, jer stvari u Srbiji ne idu kako valja, ali to nisu ovi predlozi promena u privrednoj politici.