Po pravilu, on je bio negativan pre krize iz 2008, snažno pozitivan u toku krize i ponovo negativan posle stabilizacije. Slovačka je članica evrozone, dok ostale tri zemlje imaju svoj novac i režim ciljane inflacije. No, među njima nema neke trajnije razlike, bar kada je reč o odnosu kamatne stope i stope rasta.
Slika 1: Efekat grudve snega
Na slici 2 je prikazan javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod istih tih privreda. Razlike, koje su nesumnjive, ukazuju na razlike u fiskalnoj politici. Javni dug (uvek u odnosu na BDP) smanjuje se po okončanju krize iz 2008. Ali su nivoi različiti i put do njih takođe. Svaka linija zapravo rezimira privrednu politiku ovih zemalja. Recimo, Mađarska je Bokrošovim reformama značajno smanjila javni dug, da bi on kasnije rastao sve do krize. Politika javnih finansija bila je bez sumnje u središtu političkih kretanja u toj zemlji. U Poljskoj je javni dug relativno stabilan, čak i ako se uzme u obzir rast u vreme krize, dok je on u Češkoj najmanji iako je uglavnom težio da se povećava. U Slovačkoj su varijacije najveće, ali je i najviši nivo relativno nizak u odnosu, recimo, na druge, razvijenije zemlje Evropske unije.
Slika 2: Javni dug % BDP
Sve su ove zemlje, i to je ono što je zanimljivo, mogle da refinansiraju svoje dugove i na mnogo višem nivou ili, drukčije rečeno, mogle su mnogo više da se oslanjaju na javnu potrošnju i ulaganja, da su htele. Jer, sa izuzetkom u vreme krize, koju su one prebrodile bezbolnije nego mnoge druge zemlje članice EU, njihovi javni dugovi mogli su da se, da se tako izrazim, isplate privrednim rastom. Svejedno, javne finansije ovih zemalja, ovde predstavljene kretanjem javnog duga, nisu se preterano i svakako ne prvenstveno oslanjale na javnu potrošnju. Zašto?
Pre nego što se potegne omiljeno objašnjenje, dakle zbog neoliberalizma, koje se opet zasniva na objašnjenju da je sve to u prirodi Evropske unije, valja uzeti u obzir da je takođe reč o privredama koje su izuzetno otvorene, što će reći uvoze i izvoze veliki deo svoje proizvodnje, što opet znači da su značajni primaoci stranih ulaganja. Ova pak dolaze u ove zemlje zato što je prinos na kapital veći u manje razvijenim zemljama članicama jedinstvenog tržišta Evropske unije veći nego u razvijenijim. Ili, da je prinos na nemačko, ili uostalom češko, ulaganje u, recimo, Češkoj veći nego u Nemačkoj. Ili, uopšteno govoreći, da je u ovim zemljama bolje ulagati nego trošiti, a kako je najveći deo javnih izdataka jedan ili drugi vid potrošnje, više se isplati odložiti potrošnju. Ne, naravno, javna ulaganja, što je i razlog da ove zemlje ulažu, uz ne malu pomoć EU (uz izuzetak Češke), značajna javna sredstva.
Drukčije stoje stvari u Srbiji, gde je potrošnja u dugom vremenskom periodu gotovo jednaka bruto domaćem proizvodu, što se donekle menja u poslednjih nekoliko godina, o čemu sam pisao, mada bi prinosi na ulaganja morali biti znatno veći nego, recimo, u ove sada značajno razvijenije zemlje, o Nemačkoj da i ne govorimo.