Šta je dobar rezultat? Kako je reč o proporcionalnom sistemu, važna je postizborna koalicija. Da li bi svejedno na ishod izbora moglo da utiče sklapanje predizborne koalicije? Ako dobro razumem argumentaciju zagovornika ujedinjene opozicije, ona bi trebalo da poveća izglede da će na izbore izaći i za koaliciju glasati oni koji ne veruju u to da je opozicija prava, dakle da zaista ima na umu samo smenu vlasti u Beogradu, a potom i u zemlji u celini. I da ujedinjenje opozicije neće motivisati druge glasače, koji inače ne bi glasali za stranke na vlasti, da izađu i glasaju upravo za njih jer ne žele da na vlast dođe ujedinjena opozicija.
Naime, uzmimo da ima onih koji ne bi da biraju između dve mogućnosti već bi upravo da, što bi se reklo, diverzifikuju rizik tako što bi ostavili prostora postizbornoj koaliciji. Ovo je uglavnom razlog da se primenjuje proporcionalni sistem. Inače bi na snazi bio izborni sistem koji je naklonjen polarizaciji, to jest predizbornim koalicijama koje vode neke vrste dvopartijskog sistema. Recimo, odbornici (ili poslanici) bi se birali većinom po nekom teritorijalnom principu. Ovako, u proporcionalnom sistemu, pretpostavlja se, održavanjem takvog sistema, da su birači skloniji da podele podršku većem broju stranaka, koje će onda vladati u jednoj ili drugoj koaliciji. Razlog za to bi mogao da bude taj da se veruje da će proporcionalnom predstavljenošću u većoj meri biti uvaženi interesi svih.
Opet, pretpostavka je da ti interesi, posebno u gradovima, ako ne u zemlji, nisu podeljeni već su razuđeni, da se tako izrazim, te da je bolje ako stranke pregovaraju posle izbora koje, i do koje mere, i kojim redosledom da uvaže. Ukoliko je tako, onda nije izvesno da je bolje da se opozicija udruži protiv stranaka na vlasti jer, između ostalog, stranke na vlasti mogu da pridobiju one koji veruju da one predstavljaju širu koaliciju interesa od opozicije koja zapravo ima samo za cilj da se vlast smeni.
Nasuprot tome, ukoliko će stranke tek posle izbora pregovarati o koaliciji, to može da umanji interes određenih broja glasača koji očekuju da bi upravo njihovi interesi u tom slučaju imali bolje izglede da budu uvaženi.
Zagovornici jedinstvenog opozicionog nastupa polaze od toga da su glasači zapravo do te mere nezadovoljni da im je važnije da do smene na vlasti u gradu ili državi dođe nego ko će tačno doći na vlast. Moguće je da je njihova procena tačna. A opet je moguće da će glasači ovaj poziv na jedinstvo videti tek kao način da se ostvari liderstvo među opozicijom i pre nego što su oni imali prilike za to da glasaju, što može da ima negativne posledice po ukupni uspeh.
Druga tema, koliko je važna ideologija? Na izborima u Evropi, recimo u Austriji i Češkoj, pobedile su stranke koje se ističu konzervativnom ideologijom. I zapravo, socijaldemokratija se suočava sa ozbiljnim problemima. Jednim delom i zbog toga što radničke i klase onih koji rade za državu u nacionalistima vide one koji se zalažu za njihove interese. I stvara se koalicija, pojednostavljeno rečeno, kapitalista i radnika i onih koji rade za državne plate čiji je glavni cilj zaštita od konkurencije na jedinstvenom evropskom tržištu ili od one koja dolazi sa globalizacijom. Socijaldemokrati bi u načelu trebalo da bude predstavnici jedne od klasa, ali klase vide veću opasnost u konkurenciji s pripadnicima sopstvene klase, ali na drugoj strani granice, nego što je vide u klasnom sukobu unutar nacionalnih granica.
U tome, posebno je na udaru slobodna trgovina iliti liberalna ideologija. Javni interes je ono čemu se teži, a ne poboljšanje položaja radnika i službenika, posebno slabije plaćenih. Naravno, znamo iz teorije međunarodne trgovine da ono što je dobro za kapital ne mora da bude dobro za rad, i obrnuto. Štaviše, zaštita, recimo carinska ili antiimigraciona, teži da bude od veće koristi vlasnicima kapitala nego radnicima jer su veći izgledi da će ovi prvi ostvariti prihod od monopola nego ovi drugi. Uz to, imaće i veći uticaj na vlasti.
Ovo naravno ne mora da bude tako ukoliko bi predstavnici radnika došli na vlast, ali kao što vidimo zahtevi za protekcionizmom pogoduju više konzervativcima i nacionalistima nego socijaldemokratama, o drugim levim opcijama da i ne govorimo.