U ranija vremena, predmet kritike je bio sistem, koji nije bio demokratski, nije bio zasnovan na vladavini prava i u kojem je privreda bila, više ili manje, etatistička, dakle netržišna ili neliberalna. Imajući u vidu ove karakteristike, alternativa je bila očigledna.
Uz to, nastajala je i širila se zajednica evropskih država sa otvorenim granicama, zajedničkim tržištem, stabilnim demokratijama, zasnovana na vladavini prava. Nezadovoljstvo je, dakle, bilo upereno protiv domaće ili strane vlasti, koja je, verovalo se, stojala na putu društvenog napretka. Otuda, politika mi ili oni.
Danas je možda slično političko raspoloženje u Sloveniji ili Grčkoj, ali nije u drugim zemljama. U mnogima od njih politička i druga elita traži krivce u inostranstvu, slično kao što su to činile komunističke i socijalističke vlasti. No, ako je ceniti po raspoloženju na ulici, da se tako izrazim, kritika je sada uglavnom upravljena ne na njih, nego na nas.
Ranije se pojedinac osećao delom većine, koja trpi jednu ili drugu vrstu prisile, utoliko veće i teže ukoliko je bila institucionalizovana, a ne diktatorska ili svojevoljna. Sada preovlađuje osećaj nemoći, jer je svako pojedinačno ograničen većinom, gde je najveći problem upravo nedostatak ustanova na koje bi ljudi mogli da se oslone.
Može li to na dobro da izađe? U ovom času, izgledi nisu veliki. Da bi se videlo zbog čega, uzmimo poređenje sa Sjedinjenim državama. Na jednoj strani su oni koji smatraju da je reč o sukobu između obične Amerike i Vašingtona. Glavni je grad sinonim za otuđenu birokratiju koja je jedino zainteresovana da uvećava svoju moć stalno rastućom potrošnjom i neprestanom proizvodnjom sve novijih i sve besmislenijih propisa.
Interesi običnih Amerikanaca ih uopšte ne interesuju, već se samo staraju, kada se uopšte o nečemu staraju, za sopstvene interese, koji su, imajući u vidu da je reč o predstavnicima i službama koji bi trebalo da rade za narod, suprotstavljeni javnom interesu.
Na drugoj su strani oni koji smatraju da je reč o dalekosežnom sporu između konzervativne (liberalne, u evropskom smislu) i liberalne (socijalističke, u evropskom smislu) ideologije, dakle o tome kako bi trebalo da izgleda američko društvo i država. Da li će biti zasnovani na, uprošćeno govoreći, individualnoj odgovornosti ili na zavisnosti od paternalističke države. Naravno, oni koji se ne slažu sa ovakvom karakterizacijom spora smatraju da je zapravo reč o izboru između efikasne države i socijalne i privredne nesigurnosti, ali postoji saglasnost o dubini i snazi ideološkog spora.
U Evropskoj uniji je stanje drukčije, pre svega zato što je ona uspešno neutralisala tradicionalne ideološke sporove, a sada su neslaganja među državama članicama potisnule raniji oblik evroskepticizma koji je bio između nas, građana i država, i Brisela, koji je bio opisivan manje-više isto kao onaj između obične Amerike i Vašingtona. To je ta opasnost koja postoji u Evropi, ali ne i u Americi – mi i oni, u Evropi, to su moja i tvoja nacija. Otprilike onako kako se taj animozitet razvio, ako ga nije uvek bilo, u Jugoslaviji.
Unutar pojedinih država, taj sukob između nas i njih postoji, ali samo u nekim zemljama, onim posebno pogođenim krizom, to prevazilazi uobičajeni politički, demokratski spor između različitih partija. U Grčkoj i još nekim zemljama reč je o sukobu između nas i političke elite, bez obzira na partijsku pripadnost. No, u većini balkanskih zemalja taj sukob nije ključan. I dalje, naravno, tinjaju međunacionalni sukobi, ali se ne bi moglo reći da su oni, bar za sada, od odlučujućeg značaja.
A isto važi i za sve one ideološke napore koje ulažu oni koji bi odgovornost da prebace na strance i na domaće izdajnike. Demokratija je na Balkanu mlada, ali toliko se bar ukorenila da se odgovornost ne može prebaciti na, kako se komunisti govorili, imperijalističke sile i ideološke otpadnike, disidente takoreći.
U ovom času balkanskom političkom atmosferom dominira nezadovoljstvo sobom, sopstvenim sposobnostima, ne samo političkim već, da se tako izrazim, sveukupnim. Ideoloških sporova zapravo i nema. Ukoliko se nekako dođe do onih koji su za stanje odgovorni, mogao bi možda da se uspostavi sukob između nas i njih, gde su ovi drugi naši, koji je ključan za razvoj demokratije.