Problem s kosovskom politikom srpskih vlasti, ne od juče, jeste da interesi koje građani Srbije imaju na Kosovu nisu dovoljno precizno određeni, a uz to, a možda i zbog toga, veruje se da postoji samo jedno sredstvo – vlast. A ono nije dostupno. Naprosto, Kosovo je nezavisno od Srbije i šta god da se želi postići na Kosovu mora da bude dogovoreno s tamošnjim vlastima.
Uz to, bar negde od 1968, cilj albanske politike na Kosovu bio je – ravnopravnost. Pa je ne samo potrebna njihova saglasnost već i ravnopravnost – stoga recipročnost.
Možda ovde digresija o tome šta su država i nacija. Često se koristi shvatanje da je nacija „zamišljena zajednica”. Ali to je neprecizno, da to tako kažem. Država je racionalna zajednica, dakle sredstvo za ostvarivanja zajedničkih ciljeva – recimo kao što je bezbednost, pravda ili dobrobit – a sinonimna je s nacijom ukoliko svi imaju jednaka prava i uživaju javna dobra.
Nacija je, dakle, ustavna država. Etnički nacionalizam i geopolitika zasnovana na njemu su zapravo teritorijalno gladna sila. Kao što sada vidimo na primeru osvajanja Ukrajine.
Koje interese ima Srbija na Kosovu? I kojim bi sredstvima mogla da ih ostvari? Jedan je da Srbi na Kosovu žele da budu državljani Srbije. Ukoliko bi se o tome pregovaralo, dvojno državljanstvo bi moglo da bude jedno rešenje i moglo bi da bude recipročno. I trebalo bi da je u interesu i jedne i druge strane.
Postoji i interes za decentralizacijom, ali i za učešćem u centralnim vlastima. Neki elementi Ohridskog sporazuma mogli bi da budu korisni i primenljivi. Kao i povezivanje lokalnih zajednica gde postoji zajednički interes. Što se uticaja na centralnu vlast tiče, pluralistička demokratija obično omogućava da se manje stranke nađu u koalicionim vladama, pa mogu da utiču na odluke kako bi ostvarile ili zaštitile svoje interese. Obično se time povećava i interes da se donose odluke na nivou države, a ne lokalno jer su izgledi da će se obezbediti efikasna realizacija veći. Mogu se predvideti i neki vidovi prava na veto, mada to ne mora da bude bolje ili povoljnije po manjinske interese, ali to ostavljam po strani.
Posebno su, naravno, značajni kulturni spomenici i verske zajednice i sve što je proizvod zajedničke istorije. To bi po prirodi stvari najmanje trebalo da predstavlja problem u odnosima suseda. Ni Srbija, niti Kosovo ,niti balkanske zemlje uopšte nisu izuzeci po tome, bar ne u Evropi. Nije jasno zašto bi to trebalo da je predmet spora, a ne saradnje. Prilično je jasno, recimo, šta je državno, a šta crkveno i posebno koje su državne obaveze, obaveze bilo koje države, prema verskim interesima i dobrima.
Konačno su tu privredni, finansijski, obrazovni, naučni interesi, gde je načelo reciprociteta svakako primenljivo. Svako ko pogleda geografsku kartu lako može da zaključi da su Srbija i Kosovo upućeni jedni na druge. Granica je toliko dugačka da je saradnja u svim oblastima sasvim prirodno i u interesu i jednima i drugima. Opet, saradnja, recimo, u oblasti zapošljavanja ili ulaganja povećava međuzavisnost i zajednički interes.
Posebno, i to je važno, ukoliko je to podsticaj da se ulaže u sve male balkanske zemlje i privrede jer su u zbiru dovoljno veliko i geografski povoljno privredno područje, kako god posmatrano.
Dakle, ono što mislite da se može postići silom najčešće se može postići sporazumom. Pored toga, kao što znamo, silom se može i izgubiti, sporazumom ne bi trebalo, posebno ako se uvažavaju interesi obeju strana.