Međutim, centralne banke pre svega postoje zato da likvidnost ne bude problem. Tako da, u većini balkanskih privreda, ili nije reč o problemu likvidnosti ili je monetarna politika pogrešna.
Kada se može govoriti o problemu likvidnosti? Prvi slučaj je kada postoji takozvana klopka likvidnosti, pod čime se misli na sklonost da se štedi u novcu ili u bliskim novčanim supstitutima, a da se ne troši i ne ulaže. Centralna banka bi mogla da utiče na tu sklonost tako što će sniziti kamatnu stopu i tako povećati privlačnost ulaganja.
No, ako je kamatna stopa centralne banke jednaka nuli ili je veoma blizu tome, ta monetarna politika više nije dostupna. To može da bude problem likvidnosti u tom smislu da je ima previše, ali je tražnja za novcem još i veća. To je u velikoj meri slučaj sa američkom i evropskom centralnom bankom.
Drugi je slučaj kada centralna banka povuče previše novca iz privrede. Ovo je jedno od dominantnih objašnjenja velike depresije tridesetih godina prošloga veka, ali se koristi i da bi se razumele teškoće sa kojima se suočavaju zemlje koje ili koriste tuđi novac ili od njega veoma mnogo zavise.
Recimo, u najvećem broju balkanskih zemalja se ili koristi evro ili je kurs domaćeg novca strogo vezan za evro ili postoji visok stepen novčane supstitucije, štedi se, pozajmljuje i trguje u stranom a ne u domaćem novcu, pa je centralnoj banci veoma teško da utiče na finansijsko tržište i na privrednu aktivnost sopstvenim instrumentima monetarne politike. Moglo bi se reći da novca, likvidnosti, nema dovoljno, što se vidi iz toga što su kamatne stope suviše visoke iako je privreda u recesiji ili ima veoma nisku stopu privrednog rasta.
Treći je slučaj onaj na koji je ukazao Mario Dragi, prvi čovek Evropske centralne banke – kada ne funkcioniše transmisioni mehanizam monetarne politike. Uzmimo da su neki elementi privredne politike neuverljivi – recimo održivost kursa ili fiskalne politike ili solventnost bankarskog ili sektora korporacija. U tom slučaju, manipulacija kamatnom stopom, što je osnovni instrument monetarne politike, neće imati željeno ili čak bilo kakvo dejstvo sve dok se ne razreši neizvesnost oko održivosti privredne politike.
Tako da centralna banka ne može da poveća likvidnost koliko od da se trudi.
Šta je od toga karakteristično za balkanske privrede? Najverovatnije jedna varijanta ovog poslednjeg slučaja, kada se može govoriti o pogrešnoj monetarnoj politici. U nekim zemljama nije izvesna održivost kursa ili njegova odbrana zahteva restriktivnu monetarnu politiku – što bi se moglo smatrati pogrešnim, jer centralna banka deluje tako da stvara problem likvidnosti, a ne da ne dozvoli da do njega dođe.
Ovo nije nešto što je novo ili se ne razume dobro. Krize kursa su detaljno istražene i jasno je kada je monetarna politika koja teži da sačuva stabilnost neodrživog kursa zapravo upravo ono što ne bi trebalo činiti. Jer može da dovede do sloma finansijskog sistema i pogoršanja privredne aktivnosti. To je kao da se povlači likvidnost onda kada bi je zapravo trebalo povećavati.
Monetarna politika može da bude pogrešna i ako održava visoka inflatorna očekivanja, što je recimo slučaj u Srbiji. Ako se očekuje da će centralna banka, na jedna ili drugi način, monetizovati obaveze preko ubrzane inflacije, racionalno je da se odlažu izvršavanja obaveza, jer se realna vrednost duga smanjuje ubrzanjem inflacije.
To se isplati ne samo preduzećima, već i državi, ukoliko njene obaveze nisu indeksirane na inflaciju. Recimo, ako se plate i drugi transferi povećavaju po stopi koja je niža od inflacije, što se može postići naprosto odlaganjem plaćanja ukoliko se stopa inflacije povećava.
Konačno, ako je tako da u bankarskom sistemu postoje značajna nenaplativa potraživanja, koja se uz to povećavaju, to znači da banke moraju da odvajaju sredstva kako bi pokrila postojeće ili očekivane gubitke, usled čega ne mogu da odobravaju potrebnu količinu kredita za likvidnost ili će oni biti previše skupi.
Centralna banka može da greši tako što će ili održavati u životu takve banke, iako su u stvari nesolventne, ili će neposredno finansirati nesolventna preduzeća, ili će izići u susret fiskalnim vlastima kada one na sebe preuzmu obaveze prema bankama ili prema preduzećima, posebno ako je reč o subvencionisanju kredita za likvidnost. U tom slučaju će se problem nesolventnosti tretirati kao problem nelikvidnosti, što može samo da poveća ukupni obim gubitaka.
Dakle, problem likvidnosti može da postoji ako centralna banka vodi pogrešnu monetarnu politiku: ili je ona restriktivna, jer se brani fiksni kurs, ili je pogrešno usmerena, jer ili održava inflatorna očekivanja ili svojom likvidnošću održava nesolventna privatna ili javna preduzeća. Tada se zaista ima smisla pitati čemu uopšte centralna banka?