Evropska unija je, što je opšte poznato, jedinstveno tržište. Ono neminovno mora da se reguliše. Bilo je, naravno, mnogo kritike na račun suvišnih evropskih propisa, gde su neki pominjali da su standardizovane čak i banane, dok su drugi bili zapanjeni da bi oni u Srbiji koji uživaju u tome da peku svoju šljivovicu bili suočeni sa zabranama da to rade ako i kada Srbija postane članica. Bilo je tu izjava u smislu, neće meni birokrati u Briselu da kažu da li mogu ili ne mogu da pečem rakiju onako kako su to radili naši preci vekovima. To je jak argument koliko i onaj da se puštanjem krvi ili pijavicama leči manje-više sve, kako se radilo od starina.
Tek, ako se reguliše, mora i da se sudi, što će reći mora da postoji neko ko će da arbitrira u sporovima. Uz to, ako roba slobodno prelazi granice, moraju i finansijska sredstva kako bi mogli poslovi da se kreditiraju. A među robom je i kapital, što onda podrazumeva i regulisanje vlasništva, dakle prekograničnog ulaganja. A to sve opet čini korisnim da se ljudi zapošljavaju gde god je njihov rad potreban. Opet, sve to mora da se reguliše, a mora da postoji sud koji u svemu tome arbitrira.
Sve to, naročito ako deluje duže vreme, stvara integrativne veze koje se ne mogu prekinuti, a da to ne donosi značajne troškove. Čak i kada je reč o britanskoj privredi, koja je peta po veličini u svetu i koja ne izvozi i uvozi mnogo više od četvrtine svog bruto domaćeg proizvoda. Jer, gotovo polovina te trgovine je sa Evropskom unijom. Tako da je jasan interes Britanije da ima slobodan pristup jedinstvenom tržištu Evropske unije, a ponajviše da taj pristup bude isti kao da je Britanija i dalje članica jedinstvenog tržišta, osim što nije. I to nije samo interes zemlje u celini već i njenih delova, kao što su Severna Irska, Škotska, Vels i glavni grad London.
Tu je sada dodatni problem. Naime, carinska i tržišna unija, što će reći jedinstveno tržište, utiče na specijalizaciju proizvodnje u celoj zemlji, pa i u njenim delovima. Napuštanje jedinstvenog tržišta takođe. Usled čega je interes britanskih regija da ostanu članice jedinstvenog tržišta, čak utoliko više ukoliko bi ga drugi delovi napustili. I tu je sada problem jedinstva Velike Britanije.
Naime, predstavnici Severne Irske u vladi Velike Britanije nikako ne žele da imaju status drukčiji od ostalog dela zemlje, posebno kada je reč o odnosima sa Republikom Irskom. Ovo iz političkih razloga, a ne zato što to ne bi bilo od obostrane koristi. Druge regije, opet, imaju interes da ostanu u jedinstvenom tržištu, pogotovo ukoliko se Irsko pitanje ne može rešiti drukčije. Tu valja dodati i London. Posledično, ili Velika Britanija ostaje u jedinstvenom tržištu ili ona ga napušta, ali ne i sve regije. Ili se podižu granice ne samo za migrante već i za kapital i robu. Što može da bude prilično skupo po britansku privredu.
Ovo je uglavnom sada dobro poznato, što ne znači da je lako rešivo. Jer, ako bi trebalo da se uspostave granice unutar Velike Britanije kako ih ne bi bilo sa Evropskom unijom, to bi se zaista moglo nazvati njenom balkanizacijom.
Manje je poznato da je veliki doprinos jedinstvenog tržišta to što se deteritorijalizuje privredna aktivnost, što vodi umanjenju značaja međudržavnih granica. Sada je to jasno na primeru Irskog pitanja. Jer, čim se krene u podizanje granica, teritorijalni sporovi su sasvim realna mogućnost. To je jasno iz primera Jugoslavije. Ili iz primera Srbije, što je po mom mišljenju još jasnije. U Evropi svakako ima dovoljno potencijalnih teritorijalnih sporova, pa je jasno da bi podizanje granica moglo da bude problem za evropsku stabilnost i, uostalom, mir. Nestale bi ne samo zajedničke ustanove već i zajednički sistem rešavanja sporova. Opet na primeru jedne i druge Irske, ako bi za Severnu Irsku bio nadležan Evropski sud, a za ostatak Britanije ne, to bi zaista moglo da preraste u teritorijalni problem. A takvih problema bi u Evropi moglo da bude popriličan broj, neki bi mogli i da budu sasvim novi.
Ova pacifikacija teritorijalnih sporova veliki je doprinos Evropske unije, što se vidi kako na unutrašnjim podelama u Ujedinjenom Kraljevstvu tako i u stabilnosti Evropske unije. To naravno ne znači da i jedni i drugi neće urušiti sve to, uostalom Bregzit je već jedan negativan primer, na kojem se uči jedna zemlja kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo. Tako da je svako sklon tom izazovu secesionizma, nije potrebno da bude neka mala zemlja na Balkanu.