Dakle, činjenične tvrdnje iz predložene Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine, dakle o zaštiti njene autonomije, niko ne spori. Osporava se pravo vojvođanskih vlasti da se pozivaju na svoja prava i još više da se pozivaju na razloge zbog kojih uopšte postoji autonomija Vojvodine i prava koja iz nje proističu.
I kako je bio slučaj i pre tri ili dve ili jednu deceniju, tako je i sada: ne raspravlja se o kršenju prava, već o tome zašto se ona uopšte pominju i zašto se zahteva da se ona poštuju?
Politički cilj i nepoštovanja autonomije i napada na one koji je brane kao ustavno pravo je više nego jasan. Pitanje je, međutim, zašto se napada separatizam svaki put kada se zahteva autonomija? Razlog može biti samo u tome što se ne očekuje da bi neposredan zahtev za ukidanje autonomije bio prihvatljiv, bar ne demokratskim sredstvima.
A cilj je upravo to: centralizacija vlasti putem ukidanja vojvođanske autonomije. Politika na stranu, imaju li autonomija i decentralizacija uopšte opravdanje, recimo političko i ekonomsko?
Pre toga, šta je sporno u pozivanju na istorijska i prirodna prava na autonomiju i na istorijsku činjenicu da je Vojvodina svojom voljom ušla u sastav Srbije? Isto što i kod svih pozivanja na prava: da su neotuđiva i da postoji iskustvo njihovog korišćenja. Iz čega sledi da su država i pravo sredstva, a nisu ciljevi. Što je osnov konstitucionalizma. Nije suština ustavne vladavine njen prinudni karakter, već je prinuda sredstvo zaštite prava pojedinaca, uključujući i pravo na teritorijalnu autonomiju. Čije korišćenje ima istoriju.
E sada, politički prigovori autonomijama i uopšte svakojakim oblicima decentralizacije vlasti uglavnom se svode na opasnost po državnu i političku stabilnost. Da li su, pitanje je onda, federacija i uopšte visoko decentralizovane države manje stabilne od centralizovanih? Da bi se na to pitanje odgovorilo, nije dovoljno uporediti centralizovane i decentralizovane zemlje i videti koje imaju veće probleme sa stabilnošću.
Ovo zato što su, recimo, federalna uređenja najčešće upravo način da se obezbedi stabilnost. Isto važi i za druge oblike decentralizacije vlasti. Pitanje je, dakle, da li je izabrani oblik ustavnog uređenja usklađen sa prirodnim i stečenim (istorijskim) pravima ili nije, pa tek onda da li je jedan stabilniji od drugog. Tako posmatrano, decentralizovane države nisu manje stabilne od centralizovanih.
U svakom slučaju, odgovor na izazov političke stabilnosti nije povećana centralizacija i povećana prinudnost, ili kako se to netačno kaže, suverenost centralne vlasti. Veoma često zagovornici povećane centralizacije, kada se ne rukovode izrazito političkim interesima, što je retko slučaj, samo izražavaju neopravdano veliko poverenje u efikasnost sile, a nepoverenje u stabilnost ugovornih obaveza. Što je isto kao reći da nemaju poverenje u ustavnost, jer je ustav u osnovi društveni ugovor.
Ekonomski posmatrano, koje je opravdanje autonomnih ili decentralizovanih oblika vlasti? Jedno jeste postojanje lokalnih javnih dobara. Ona mogu da budu kako čisto privredna, tako i društvena. Recimo, privredna struktura ili proizvodna specijalizacija mogu da se razlikuju. Zašto to opravdava decentralizaciju vlasti?
Zato što su troškovi i koristi lokalni, pa se može pretpostaviti da će i odluke o tome kako da se oni podrže i raspodele biti efikasnije i pravičnije ako se donose lokalno ili autonomno. Može li se to nazvati prirodnim pravom? Može, u meri u kojoj se u privrednim stvarima daje prednost dobrovoljnim odlukama i ugovornim obavezama. Prinudu je u privrednim stvarima potrebno dodatno opravdati.
Razlozi za autonomiju i uopšte decentralizovanu vlast mogu da budu i društveni. Recimo, kao što se i ističe u slučaju Vojvodine, postojanje određenih specifičnih zahteva kada je reč o svemu onome što se uopšteno vezuje za multikulturalnost, a što može da zahteva specifične oblike odlučivanja, i kad je reč o decentralizaciji i o većoj ulozi konsenzusa.
U toj se stvari država prilagođava pravima, a ne prava pretpostavljenom državnom razlogu.
Ponekad se iznose i neki specifičniji prigovori decentralizaciji kao što su efikasnost odlučivanja, manja birokratija i potreba da se obezbedi regionalna redistribucija. Ovo su, naravno, pitanja za valjano uravnoteženje lokalnih i centralnih ovlašćenja, za valjanu konstituciju suverenosti. Postoje dobri razlozi za postojanje centralnih, pokrajinskih i lokalnih poreza, kao i odgovarajućih fiskalnih obaveza. Načelno, ona se zasnivaju na subsidijarnosti i na potrebi harmonizacije.
Ništa u tome nije u suprotnosti ni sa državnim integritetom niti sa stabilnošću. Osim ukoliko ne verujete u silu ili ne želite njome da ostvarujete svoje interese. To je, da ponovim, u najdubljoj suprotnosti sa idejom ustavnosti. Te nije ni čudo da kršenje ustava ne smeta, a pozivanje na odgovornost zbog toga izaziva još veću upotrebu sile.
Ja mislim da je imati pokrajinu skupo za siromašnu Srbiju. A obzirom da hoće i regije da uvedu, ne znam kako misle to da finansiraju, to će biti 3 nivoa vlasti, centralna, regionalna i lokalna. Pa nismo mi Nemačka.
Ovde je glavno pitanje koliko Vojvodinu kosta Srbija. Jer ako APV puni budjet drzave sa skoro 35 % a od svojih izbornih prihoda dobije nazad jedva 5 %, tu ocigledno se vidi ko koga izdrzava. Sve je to posledica katastrofalnog Kostunicinog Ustava (koji je nazalost nesmotreno podrzala i DS)po kome je totalna centralizacija svega i svacega najvaznija. Stara ideologina o jednoj kasi u BGD i jednom kljucu od te kase, pa davati na kasikicu podobnima.To vodi u ekonomsku katastrofu cele zemlje.
Ako bi Srbija imala tri pokrajine (Vojvodina, Beograd, centralna Srbija), bilo bi to mnogo racionalnije i jeftinije. Zašto? Pa zato što danas niko ne kontroliše centralnu vlast, koja arči narodne pare kako joj padne na pamet. Ovako bi centralna kontrolisala pokrajine, a pokrajine centralnu vlast i njene ideje da sve proda Arapima, da stimuliše radna mesta kome ona hoće.