Izvesno je da su Đinđića, kao organizatori i izvršioci, likvidirali oni koji su za zločin osuđeni, u svojoj plitkoumnosti verovatno ubeđeni da će se jednom time javno dičiti i dovoljno aljkavi da ostave tragove kao lični otisak na zločinu. U tome spornih okolnosti nema. Bilo je pokušaja da se izmisle. Ima ih i dalje.
Izvesno je i da većina drugih okolnosti ubistva premijera nisu znane. Na primer, u kojoj je meri postojala politička pozadina. O njoj i dalje mnogi sude prema ličnom promišljanju, iako je tužilaštvo pokrenulo istragu o utvrđivanju umešanosti politike i političara u zločin, o pobuni i pobudama JSO, o onima koji su ih zdušno podržavali, drugima koji su ih podstrekivali, o prećutanim dopisima i poverljivim razgovorima, nikada objašnjenim susretima predstavnika važnih institucija i kriminalaca… Čvrstih uporišta u dokazima, dovoljnim za novi sudski postupak, za sada još nema. Ali ima pregršt međusobnih uvreda nekadašnjih Đinđićevih bliskih saradnika u Vladi Srbije, od tada do danas kivnih protivnika po svim pitanjima. Tužba koju su majka i sestra pokojnog premijera podnele protiv Velimira Ilića i Nebojše Čovića poslužila je u najvećoj meri da se neprijateljstvo rasplamsa. Uz odbacivanje odgovornosti za bilo koji čin i procenu koje su prethodile, da se banalno pomognem Markesom – Hronici najavljene smrti.
Koliko je tek iracionalnog bilo u očekivanjima da će hapšenje kriminalaca Sretka Kalinića i Miloša Simovića otkriti političku pozadinu ubistva premijera! Nedeljama su se mediji i njihovi sagovornici, političari i „znalci prilika“, upinjali da višestruke zločince predstave kao ključnu kariku u dosezanju istine. One koji ovih dana pred sudom jedan drugog optužuju za obljube, ugrađivanje silikona, sečenje ljudi… Krunski svedoci? Nisu se čuli zahtevi da im, takvima kakvi jesu, ne pridaje važnost koju nemaju jer je to ružno zbog ubijenog premijera!
Izvesno je i da su o bezbednosti Zorana Đinđića često više razmišljali i brinuli ljudi koji neposredno nisu mogli da ga zaštite. Na primer, iskusni policajci, kasnije nosioci akcije „Sablja“, čija upozorenja da se premijeru sprema nešto loše nije imao ko da čuje. Iako je obaveza države bila da to čuje.
Izvesno je da je Đinđić stekao ogorčene političke protivnike. Od njih nije bežao. Izvesno je da su od Đinđića jedni nešto očekivali, drugi tražili. Građani smirenu budućnost, pojedinci privilegije. Izvesno je i da su mnogi ostali uskraćeni. Možda je izvesno i da se o pozadini ubistva Zorana Đinđića nije dovoljno tragalo u dobrom smeru. Dokle god se tokom istrage talože slojevi novih bagzija, simovića ili kalinića, a bivši saborci obasipaju uvredama, od mulja štošta videti nećemo.