Kejnz je smatrao da slobodna trgovina, slobodno tržište, valjano usmerava i ulaganja i zapošljavanje, ali ne obezbeđuje punu zaposlenost. Nema, dakle, sistemskih promašaja u odlukama preduzetnika i nadnice zaposlenih nisu neusklađene sa njihovom ponudom rada i produktivnošću.
No, puna zaposlenost ne mora da bude obezbeđena pre svega zato što nema dovoljno tražnje, dakle nema dovoljno potrošnje i ulaganja, jer se one odlažu, to jest povećana je štednja u likvidnim sredstvima, dakle u novcu. Kako novca ima dovoljno, ali ne i ukupne tražnje, potrebna je povećana javna potrošnja i ulaganja. Ovo drugo u oblastima gde privatni sektor i inače nema interesa ili ima malo interesa da ulaže.
Nasuprot tome, Hajek je smatrao da kriza nastupa usled toga što su neki privredni sektori nesolventni, dakle u njih je ulagano više nego što je opravdano poslovnim rezultatima, to jest ostvareni su značajni gubici. Recimo, ulagano je previše u nekretnine, na primer u stanove, usled čega dolazi do pada njihovih cena i čitav sektor građevinarstva trpi nenadoknadive gubitke, koji se gomilaju u finansijskom sektor, u bankama, koje se onda suočavaju sa nemogućnošću da naplate kredite – i dolazi do industrijske i finansijske krize.
Kasniji su sporovi, sve do danas, bili u najvećoj meri oko toga da li je tačna Kejnzova tvrdnja da je novca bilo previše ili, kako je Fridman dokazivao i s vremenom ubedio gotovo sve makroekonomiste, premalo, da bi se sada stari spor obnovio usled problema sa kojima se monetarne vlasti suočavaju da pokrenu privredni rast uprkos, kako se čini, značajnom višku likvidnosti, dakle novca. Uz to, nema sumnje da postoje pojedini sektori u kojima dolazi do konsolidacije, a to je svakako slučaj sa globalnim finansijama.
Dakle, postoji i problem nedovoljne tražnje, ali i potreba strukturnih prilagođavanja usled industrijske i finansijske nesolventnosti. Šta bi trebalo činiti u tim okolnostima kako bi se uticalo na privredni oporavak?
Hajekova bi se ocena uzroka privredne krize mogla svesti na to da se nesolventnost ne može rešiti manipulacijom ukupne tražnje, već je potrebno da se izvrši programska i finansijska konsolidacija privrede. Recimo, ukoliko je sektor građevinarstva predimenzioniran, ne pomažu subvencije ni niže kamate na kredite, već je potrebno da se sredstva, kapital i rad iz tog sektora preseli u neki drugi. To je tržišni proces i on se može olakšati promenama u načinu na koji su ta tržišta regulisana, što je ono na šta se misli kada se kaže da su potrebne strukturne reforme. Dakle, pre svega one koje se odnose na stečaj i preuzimanje preduzeća i na tržište proizvodima, a onda i na tržište rada i finansijskih i drugih usluga.
Kako bismo mogli da znamo da li postoje sektorski problemi ili je naprosto reč o nedovoljnoj tražnji? Jedan test jeste da li u krizi neki sektori prolaze bolje, a neki lošije i da li se neravnomerno smanjuje zaposlenost. Recimo, kod ovog drugog, da li se smanjuje zaposlenost u industriji, uslugama, građevinarstvu, poljoprivredi ili, recimo, i u formalnom i u neformalnom sektoru i da li negde više a negde manje? Jer je moguće da postoji nedostatak ukupne tražnje, a da uz to postoje i nesolventni sektori proizvodnje.
Kada se posmatraju balkanske privrede, pad tražnje, pre svega spoljašnje, nesumnjivje, jer je u većini njih došlo do značajnog smanjenja priliva stranih finansija i usporen je oporavak izvoza. Uz to, a i usled toga, smanjena je privatna potrošnja, jer se povećava štednja usled potrebe da se preduzeća i domaćinstva razdužuju, ne malim delom prema inostranstvu. Takođe, smanjena je industrijska proizvodnja, a u meri u kojoj se ona oporavlja, stope rasta su niske. Uz to, sledi i značajno i produženo smanjenje javne potrošnje usled potrebe da država štedi i da se razdužuje.
Takođe, pad zaposlenosti je prisutan u gotovo svim sektorima, a i ne samo u formalnoj, već i u neformalnoj privredi. To, takođe, ukazuje na probleme sa ukupnom tražnjom. Ipak, pojedini sektori su u gorem položaju od drugih. Industrijska proizvodnja, onoliko koliko je postojala, ne oporavlja se i posle veoma značajnog pada na početku krize, a isto važi i za građevinarstvo.
A značajni su problemi i u uslugama, i kod velikih i kod malih i srednjih preduzeća. O javnom sektoru da se i ne govori. Uz to, rastu nenaplativa potraživanja preduzeća, što ugrožava finansijsku stabilnost. Ovi se problemi ne mogu rešiti ni povećanom javnom potrošnjom, a ni selektivnim subvencijama.
Kako uticati na oporavak privrede? Kada je reč o fiskalnoj politici, dakle o uticaju na ukupnu tražnju, smanjenje poreskog tereta uz povećana javna ulaganja bi trebalo da imaju povoljan uticaj na potrošnju i privatna ulaganja. Kada je, pak, reč o strukturnim reformama, uklanjanje nesolventnih preduzeća, javnih i privatnih, bi trebalo da oslobodi značajna sredstva za poboljšanje likvidnosti i povećanje proizvodnje.
Uz to je potrebna i konsolidacija u finansijskom sektoru, budući da će morati da se suoči sa značajnim gubicima. Ove strukturne promene zahtevaju da se ne ograničava i zapravo da se poveća uloga tržišta. Potrebne su, dakle, mere liberalizacije, oko čega bi zapravo trebalo da se slažu i kejnzijanci i neoliberali.