Uterivanje batinom u raj

A koncept izabranog lekara je stručni naziv za “bolje sprečiti nego lečiti”. Nije da neko tamo gore (u državnom vrhu, ne na nebu) brine o našem zdravlju iz altruističkih pobuda i silnog čovekoljublja, već su matematika i ekonomija davno dokazale da je jeftinije sačuvati zdravlje građana nego ih o trošku budžeta lečiti i plaćati im naknadu za bolovanje.

Je li to baš tako jednostavno?

Nije, naravno.

Tačan je, naime, drugi deo ove jednačine – država nema para, ne može da plati ono što zdravstveni sistem nudi. U socijalno-demagoškoj državi ne mogu se uskratiti prava koja su građanima već data, a što je mnogo veći problem, u slaboj državi gde se zakoni primenjuju selektivno, ne mogu se naplatiti dugovi za obavezno zdravstveno osiguranje koji se ubrzano približavaju iznosu od jedne milijarde evra.

Kada se taj broj (840 miliona evra da budemo precizni) unese u jednačinu, sve postaje mnogo jasnije – i zašto propadaju veledrogerije i proizvođači lekova, zašto ponovo neke liste za operacije postaju sve duže,a zdravstvene ustanove blagonaklono gledaju na građane koji su spremni da plate (legalnu naknadu, ne mito) za uslugu preko reda.

I ako je nedostatak novca uzrok jednog dela problema u zdravstvu, koji nas je zakovao za dno liste na kojoj su 34 evropske zemlje rangirane po kvalitetu zdravstvenog sistema, drugi deo je svakako partijski menadžment koji je veliki broj zdravstvenih ustanova tretirao kao bilo koji drugi partijski plen – javno komunalno preduzeće preko kojeg su prijateljske partijske firme dobijale poslove za nabavke ili radove, a partijske kolege položaje i funkcije.

Možda nije opravdanje, ali u takvom sistemu apatija i ravnodušnost zaposlenih mogu se razumeti, ako ne opravdati.

I konačno, sa druge strane jednačine o sprečavanju ili lečenju nalazi se taj famozni izabrani lekar. Zaposlen u ustanovi čiji je direktor najčešće čovek veran partiji ali bez menadžerskih sposobnosti, radi na normu, odnosno 90 odsto plate mu je garantovano a ostatak dobija ako tokom dana pretovari toliko i toliko kubnih metara pacijenata.

Ako niste mrećivi, kod izabranog lekara zakazaćete pregled mesec dana unapred, a on će imati 10-15  minuta da vas sasluša i pregleda. Pošto ste vi jedan od njegovih 280 pacijenata (tako kaže statistika), naravno da nema pojma šta vas je ranije mučilo niti kada ste se poslednji videli i tih 10 minuta biće dovoljno da utvrdi da dišete, da vam srce kuca i imate krvni pritisak, da vam preporuči aspirin, puno šetnje, čajeva, da izbegavate sunce/vetar/mraz i da vas eventualno uputi kod specijaliste koji će proveriti da li vas treba lečiti ili ste još u fazi sprečavanja.

Možda je ova slika zdravstvenog sistema karikirana, ali postavlja jasan okvir zbog čega veliki broj građana oseća otpor što je država odlučila da ih batinom utera u raj.

Istina je da ćete, ukoliko ste hitni slučaj, dobiti zdravstvenu uslugu i da ćete neka osnovna prava iz sistema zdravstvene zaštite ostvariti u roku koji se neće meriti godinama. I to je razlog zbog kog i oni koji se bune što ih “teraju batinom u raj” želi da ima overenu zdravstvenu knjižicu.

Ali je problem što država koja sama ne uplaćuje doprinose i koja ne može da naplati dug za osiguranje tera građane da poštuje propise i rokove. I ne čini ništa da spreči dalje raspadanje zdravstvenog sistema. Za koji se već postavlja pitanje da li ga je moguće izlečiti.