Prve izbore otkako su studenti blokirali fakultete, otkako su ljudi izašli na ulice, otkako se zemlja zaljuljala pod težinom svih onih koji su rekli „dosta“ raspisali su u Kosjeriću. I baš ovde, u varoši za koju znaju samo oni koji vole tišinu – sve se prelilo.
8. jun – Dan izbora.
Grad izgleda kao loša kriminalistička serija na Pinku. Krupni muškarci sa još krupnijim vratovima kruže gradom (nedeljama). Žandarmerija na svakom ćošku. Policija izgleda kao da je tu da interveniše na utakmici visokog rizika.
A mi? Mi smo samo želeli da se izbrojimo.
SNS je na vlasti 13 godina. Tog dana je izgubio. Na biralištima, na ulici, među ljudima.
Onda su pokrali pobedu na papiru.
Grad je bio pod opsadom.
Pronađeno je jedno biračko mesto koje mora da se obori po službenoj dužnosti. Na njemu glasalo lice koje nije upisano u birački spisak. OIK odbija.
Odlazimo na sud. SNS gubi. Prvi put. Srpska napredna stranka gubi prvi put – u ime naroda.
Pišem da je Kosjerić, moja varoš, prva koja je dobila SNS na njihovom sudu.
Ali sistem se ne ruši lako. Potrebno je više od jednog sudskog poraza – potrebno je da narod ne zaboravi.
Nakon sudske odluke – nova kampanja.
Mi, studenti, nudimo studentsku bukliju, rakiju iz ‘92 (tad smo bili prva slobodna varoš) i entuzijazam.
Oni, s druge strane, nude zastrašivanja, ucenjivanja i kupovinu glasova.
Dolazi izborni dan – ponovo.
Budim se pre alarma, prethodno veče sam ostala do 2 na obuci koju smo držali na blokadi. Došli su nam nenajavljeni gosti. Ovaj put ćaci veterani sa novim beretkama i licima koja rata nisu videla i ćaci bajkeri sa prelepljenim i poskidanim tablicama.
Paradiraju gradom, prave cirkus, pokušavaju da zastraše slobodan narod.
Međutim, moji mudri sugrađani im pozatvaraše sve lokale, šatro kreče, negde rade popis, svako je u nekom poslu i svako je pustio mašti na volju.
Kolega Rade i ja smo u biračkom odboru. Od 6 ujutru. Bez pauze.
Život teče u laganom ritmu, nama, mi pratimo njihove pokušaje malverzacija, a oni se znoje.
Članovi odbora sugerišu glasačima da fotografišu listiće. Sve se podrazumeva. Samo ime stranke nije izgovoreno naglas – da ne pokvare tišinu.
Čujem zvuk fotografisanja listića. Bunim se. Bivši profesor, član biračkog odbora ispred Ruske ćaci stranke, se prepadne, strese, pa spušta pogled kao da sam ja sad njemu došla da dam jedinicu.
Opominjem predsednika biračkog odbora da naglasi svim članovima da ne sugerišu glasačima za koga da glasaju. Opominje ih.
Stiže doručak – pogodite šta je na meniju.
Naravno, sendvič delegacija donosi sendviče, ovaj put uz jogurt. Odbijamo sendviče, uz pokušaj šale – nismo mi sendvičari.
“Po tebi bi se baš reklo da ne jedeš sendviče”, kaže mi jedna teta, pitam da li je to zaključila po tome što mislim.
Bivši predsednik opštine dolazi sa ženom i ćerkom. Opominjemo ih da moraju glasati odvojeno. Gospođa izlazi bez listića. Na pitanje gde je – “kod muža”.
Tajnost glasanja prekršena. Tražim da se zabeleži. Predsednik biračkog mesta kaže: “Pišemo na karo papir, pa ćemo posle to lepo da preformulišemo i unesemo u zapisnik”. Bivši predsednik se buni što želimo da ova nepravilnost bude zabeležena, supruga takođe. Kaže da ima pravo svom mužu da da papirić i da mu pokaže za koga je glasala. Rekoh joj da o tome raspravljaju kod kuće, suprug njen mi kaže “Kako si ograničena”. Pitam ga “Kako ste vi?”.
Jer tako se to radi – institucije na karo papir, demokratija na pauzu, istina u fusnotu.
Napolju – kriminalci. Unutra – pritisak.
Dok mi unutra insistiramo na zapisniku, napolju je okupacija.
Kriminalci sede ispred lokala pored izbornog mesta. Preko puta – hiljadu slobodnih Kosjeraca.
Žandarmerija u zagrljaju sa batinašima.
Skupa kola bez tablica. Lažni veterani sa svežim beretkama. Bajkeri bez registracija.
Cela scenografija jednog propalog režima.
Unutra – ključa.
Ponovo tražimo da nepravilnosti uđu u zapisnik.
Članovi odbora – viču.
Lažni posmatrači – laju.
Zabranjeno im je da komentarišu, ali oni to nisu pročitali.
Kažu mi da sam “glupa”. Da sam “plaćena”. Da imam “interese”. Da sam “tendenciozna”.
Odaklej si izvuče taj reč, ćaci?
I dalje insistiram na zapisniku, uz (p)o(d)smeh.
Dok oni brišu znoj sa čela, ja sam mirna.
Njima sve zavisi od ishoda. Nama – samo sloboda na papiru, već smo je osvojili.
Provlači se pitanje toga kako ćemo otići kući kada se završi brojanje. Pa valjda ulicom, ali se oni plaše da izađu pred narod. Verovatno zato što su pobednici, zato što ih narod želi.
197 prema 153. Ali prava pobeda nije u ovim brojevima.
Na prebrojavanju – klima na 18 stepeni – oni – gola voda.
U tim trenucima ne znaš gde da gledaš. Zahtevali smo da čitavog dana niko ne koristi telefon na biračkom mestu, naravno da pokušavaju da krše, spremaju se da jave nadređenim rezultate. Ali mi ne žurimo, brojimo odgovorno i precizno.
Gledaš da li će neko doživeti srčani udar od stresa, ali samo sa njihove strane. Gledaš koriste li telefone, da li nešto mute, imaju li hemijske. Sve razmatraš.
Veliki broj listića za SNS zaokruženih zelenom i crvenom olovkom.
Naši plavom, kakva je i bila na biračkom mestu.
Šarada.
Tražimo da se otvori zapisnik, kakav je i dogovor, da prepišemo nepravilnosti koje smo beležili na karo papir tokom čitavog dana. Predsednik odbora poziva OIK, oni mu kažu da ne možemo da unesemo nepravilnosti nakon 20 časova u zapisnik. Rade i ja odbijamo da potpišemo zapisnik.
Na karo papir prepisujemo sve nepravilnosti i pravimo svoj zapisnik. Potpisujemo ga. Tražimo da bude priložen.
Zamenik predsednika i batinaš posmatrač vrše nepodnošljiv pritisak na predsednika biračkog odbora da ne stavi svoj potpis na “naš zapisnik”.
Ulazim u verbalnu raspravu sa posmatračem, jer nema pravo da utiče na rad biračkog odbora, tražim da se skloni u ćošak, da ćuti i posmatra.
Batinaš mi upućuje epitet “upišulja”. Upišulja. Zamišljam tu reč kao ženski pandam „državnog neprijatelja“.
Zamišljam je kao titulu.
Nosim je s osmehom.
Rezultat:
197 glasova za SNS.
153 za opoziciju.
Ali poraz nije u brojci. Ponekad je 153 više od 197.
Jer 153 ljudi nije pristalo.
Ljudi koji nisu pristali. Nisu se prodali. Nisu se uplašili.
Oni koji su „pobedili“ – razmišljaju kuda da pobegnu do kola.
Da ne naiđu na komšije.
Na ljude.
Na pogled.
Mi – hodamo slobodno ulicama naše slobodne varoši.
Ulazim u kola gde se nalazi birački materijal, prati nas žandarmerija, u Opštini ćaci slave, izlazim i plačem. Ne plačem ni od tuge, ni od besa, plačem konačno. Plačem jer mi je laknulo, jer od sutra nema nepoznatih kriminalaca u gradu, nema lažnih veterana, lažnih bajkera, lažnih ljudi. Ostaju lokalni ćaci koji su tu nesreću dovukli u našu varoš, a njih bar poznajemo. Njima ćemo sve da zapamtimo. I ove krađe, zastrašivanja, potkupljivanja. Baš sve.
Tog dana, nismo samo brojali glasove.
Brojali smo časti. Brojali smo obraze.
Kosjerić nije izabran slučajno. Bio je „mali“, „zaboravljen“, „spreman za potkusurivanje“.
A mi smo, eto, pokazali da nismo svi zaboravili da mislimo.
I da se ne bojimo onih kojima se znoje ruke i kad drže olovku.
Kosjerić, 2025. godina.
Mala varoš koja je slobodnija od cele Srbije.
Ne zato što smo posebniji. Nego zato što smo se oslobodili straha i osvestili.
I sad, kad kažu da se ništa ne može promeniti, pitam ih:
Jeste li brojali do 153?
Nekad je toliko dovoljno — da ne oborite pogled pred ogledalom.
Nama su obrazi čisti. A kome zakon leži u topuzu – tragovi mu smrde nečovještvom.
Tekst je napisan u petak, 4. 7. 2025. godine.
tri dana nakon ponovljenih izbora na jednom BM
Autorka je studentkinja završne godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i novinarka Novog magazina.