Ako malo bolje proučimo prikaz deteta i igračke kroz istoriju umetnosti, njihove likovne aspekte, estetiku i kontekst u koji su stavljeni, videćemo da su oni ogledalo čitavog društva. Kontekst igračke zavisi od toga kojoj epohi pripada, vladajućih znanja i uverenja, sistema vrednosti i verovanja, te nikako nije svejedno da li posmatramo igračku u antičkoj Grčkoj ili srednjem veku. Ne samo što ih deli gotovo petnaest vekova već su te igračke inspirisane potpuno različitim predstavama o deci i detinjstvu. One izražavaju sasvim drugačiji pogled na svet, čoveka i njegov razvoj.
Prve igračke su postojale još u praistoriji. To su bili minijaturni predmeti od kamena ili keramike, posude, životinje, ljudi i oltari koji su služili za igru. Postoje primeri lutaka koji datiraju iz perioda od 30.000 godina p.n.e. Neretko su deca učestvovala u obredno – religijskoj praksi, te su učila kako da prenose određenu tradiciju i neguju kulturu. Sadržaj dečje igre uvek je bio povezan sa životom, radom i delatnošću odraslih članova društva. Ne zaboravimo da su maske, školice ili šuge, nekada bili deo religijskih obreda. Umetnost stare Grčke (od 9. veka p.n.e. do 1. veka) karakteristična je po realističnom prikazivanju ljudskih figura, uz obavezno prisustvo mitologije.
Razni bogovi, polubogovi, heroji i druga mitološka bića prikazani su na slikama i skulpturama kako zajedno žive sa ljudima i među njima. Realističan prikaz dece ljupkih oblina idealizovali su detinjstvo. Helenistička epoha bila je preplavljena malim Erosima. Od Erosa je u rimskom periodu nastao Kupidon. Ti Erosi, krilati dečačići, uvek veseli i nasmejani, obično su se vezivali za muziku, igru i zabavu. Pored muzike i zabave, na velikom broju skulptura, slika i keramike, oni drže i luk i strele, a koga Eros pogodi strelom, taj nepovratno biva zaljubljen.
Deca su u antičkoj Grčkoj bila prikazivana sa neodoljivim šarmom i lepotom. Nasuprot mračnim srednjovekovnim prikazima bez emocija, umetnost stare Grčke naglašavala je razna psihološka stanja dece, često ih prenaglašavajući. Skulpture su naprosto nabijene emocijama i odišu prikazima čiste ljudskosti. Grčka umetnost uzdiže i veliča ljudski rod u punom sjaju. Lutke u antičkoj Grčkoj su naturalističke, poput minijaturnih skulptura izrađenih u savršenim proporcijama, imale su pokretne ruke i noge, te su korišćene i kao marionete. Postoje različiti primeri rađeni u kamenu, keramici i metalu. Zvečke su posedovale magijsku moć i vrlo često su izrađene u terakoti u obliku raznolikih životinja. Prisutni su i konjanici i konjići na točkovima, kao i brojne vrste društvenih igara.
Srednjovekovna umetnost koja je trajala gotovo hiljadu godina (od 5. do 15. veka), kao da nije znala za detinjstvo ili ga jednostavno nije prikazivala. Nije reč o neumešnosti i nedostatku veština samih autora. Većina umetnika ovog istorijskog perioda ostala je anonimna jer su verovali da sam Bog izražava lica svetaca kroz slike ikonopisaca, te da oni zapravo nisu zaslužni za svoje slike već Bog koji im je poklonio talenat i veštinu. Sva deca prikazana na ikonama i freskama (pretežno slike Isusa) prikazani su kao odrasli ljudi. Ona nemaju nijednu detinju crtu već su doslovno reprodukovani odrasli u umanjenom obliku. Večito ozbiljni izrazi lica i nadmeni, statični položaji odlika su gotovo svih vizantijskih fresaka. Deca se od odraslih razlikuju jedino po visini, bez drugih razlika u izrazu ili crtama lica. U savremenoj srpskoj ikonografiji i danas je velikim delom zastupljen vizantijski kanon, a gotovo je nezamislivo da savremeni umetnici oslikaju neku crkvu u sopstvenom likovnom stilu.
U 15. veku dolazi do otvaranja majstorskih radionica koje su bile posvećene isključivo izradi igračaka i one postaju pristupačnije, naravno to je bila proizvodnja daleko manjeg obima od današnje. Igračke su često oponašale stvarnost i pomagale su deci da se pripreme za buduće životne uloge. Treba napomenuti da većina srednjovekovne dece nisu provodila detinjstvo u igri, učenju i istraživanju već u teškom fizičkom radu. Dečaci su se vrlo često igrali oružjem, konjem na štapu i figuricama konjanika i ratnika, nesvesni da se zapravo pripremaju za lov i ratovanje.
Na srednjovekovnim minijaturama možemo pronaći likovne prikaze društvenih igara koje su neka vrsta preteče kartanja i šaha. Različiti staleži su, dakako, imali različite igračke. Princeza na dvoru je imala porculansku lutku obučenu u haljinu od najskupljeg materijala, dok se prosečna devojčica iz nižeg staleža igrala lutkom od drveta, voska, starih krpa ili kukuruzovine. Podsetimo se da je u Engleskoj u 15. veku postajala zabrana igranja tenisa, svim dečacima koji nisu imali plemićki status iz razloga što se smatralo da igranje tenisa podstiče poriv za kockanjem. Da li to znači da su plemići imali pravo na kocku jer su imali šta i da prokockaju?
Analizom igračaka i igre možemo saznati gotovo sve o određenom istorijskom periodu i ljudima koji su u njemu živeli, njihovoj kulturi, tradiciji, vrednostima i životnim navikama. Posle ovog kratkog ogleda, ostaje nam otvoreno pitanje u kojem smeru se razvijaju igračke danas? Koliko one danas odražavaju svet odraslih, koliko dečji doživljaj tog sveta, a koliko se pretvaraju u sredstvo kontrole dečjeg ponašanja?
BIOGRAFIJA
Uglješa Colić (1989, Novi Sad), doktor likovne umetnosti, dosad je imao 58 samostalnih i preko 70 grupnih izložbi. Izlagao u Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji, Italiji, Portugalu, Turskoj, Mađarskoj, Portoriku, Grčkoj, BIH i širom Srbije. Pokretač i glavni urednik časopisa „UPS – umetnost pre svega“. Radi u Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu.