Da li je pozorište preduzeće koje pravi predstave, prodaje ih i od toga živi ili je to društvo koje se okuplja na ćošku, pa ko dođe došao je, a ko ne dođe nije važno, ima preča posla, doći će kad bude mogao. Ali – i to je kamen temeljac nesporazuma – došao ne došao svira ti radio, tj. sleduje ti plata.
Kokan Mladenović je hteo da u pozorištu zavede određenu tehnološku disciplinu, da firma u kojoj su zaposleni i primaju kakvu-takvu platu glumcima bude na prvom mestu. Jer, bez toga ni jedna pa ni pozorišna kuća ne može biti uspešna. Ni u finansijskom ni u bilo kojem drugom smislu. Glumci, većina njih, ustala je protiv toga; draže su im bile tezge nego daske fiime u kojoj rade.
Možda Mladenović ono što je hteo nije uspeo da predstavi na najbolji način, verovatno nije pokazao dovoljno menadžerskog znanja i (taktičke) veštine, naročito u ophođenju prema ljudima, ali je u ovom sporu on bio u pravu više nego glumci.
Mada će se i ovog puta desiti ono što nam se tako često dešava – da se sa prljavom vodom iz korita izbaci i dete.
Pa uvek tako biva.Tezgaroši i neradnici preovlađuju i u drugim oblastima.I po pravilu glasni postaju onda kad se promeni vlast .Kao jako su odgovorni i sve tako do naredne smene vlasti.NJima uvek dobro.