Spoznali su to na svoj način i radnici kragujevačkog Fijata kada su blokirali najprometniji most u prestonici ne bi li primorali „gluve“ institucije, ponajpre Vladu, da makar delom udovolji njihovim zahtevima. Ali, avaj, umešala se očekivana sila koja sve rešava. Pregovori sa fijatovcima preseljeni su na Andrićev venac u kabinet predsednika. Koji, treba li podsetiti, u toj stvari baš i nema šta da traži. Bar ne po Ustavu i zakonima ove zemlje.
I, očekivano, ono što nije umela ili smela Vlada, najnadležnija institucija za poslove glede kojih su se kragujevački trudbenici i njihovi sindikalci obreli na Gazeli, može, hoće i sme predsednik.
Doduše, u društvu s premijerkom Brnabić i ministrom finansija Malim. Javnost, po običaju uskraćena za prenos „osetljivih“ razgovora, ne zna ni šta su konkretno tražili „pobunjenici“, ali ni šta im je i zašto obećano. Mediji su preneli da su radnici posle sastanka rekli da je dogovor da o tome ne pričaju javno i da će epilog biti poznat sledeće (odnosno, ove) nedelje.
Ako o onome što je dogovoreno javno ne mogu radnici, može predsednik. Oko subotnjeg podneva Vučić je samouvereno, a kako drugačije, izjavio da je dogovor blizu. „U sredu idu otpremnine… Rekao sam im – što sam rekao to će biti“, rekao je Vučić, prenoseći deo razgovora kada su radnici tražili pisane garancije. Reč je reč, predsednikova se valjda ne poriče. Čemu onda bilo kakvi papiri, potpisi i štambilji.
Klasična je maksima da demokratija počiva na institucijama, te da je hod kroz institucije suštinska demokratska procedura. Kada institucije ne funkcionišu, ono kad se kaže da ćute ili su zarobljene, znači da se život u svim njegovim ekonomskim, socijalnim, političkim, pa i socijalnim i sportskim igrama i igricama odvija po diktatu otuđenih centara moći. Odnosno, po diktatu svemoćnih pojedinaca, nezavisno od toga da li su na tron došli voljom građana – birača na manje ili više slobodnim izborima.
U hibridnom režimu ogrezlom u korupciji i klijentelizmu simulira se vladavina prava, a na političkoj sceni uprkos nekakvom političkom pluralizmu dominira jedna partija kojom neprikosnoveno vlada i upravlja jedan čovek. Koji, i posle svojih brojnih obećanja, opet protivno Ustavu, uporno sedi na dva trona – partijskom i državnom. Zato mu se i hoće i može da odlučuje o svemu i svačemu – od vakcine i medicine preko saobraćajne, sportske i ine infrastrukture do stranih investicija, cena, plata i penzija… On prvi saopštava vesti iz tužilačkih istraga i najavljuje epiloge sudskih postupaka, objavljuje iznos najniže cene rada dok o njoj još raspravlja nadležni Socijalno-ekonomski savet, najavljuje povećanje penzija i plata po šest i više meseci unapred, kupuje respiratore diljem sveta i pregovara o dolasku stranih investitora i enormnim subvencijama iz državne kase…
Zalud pravni stručnjaci, bar imuni na vladajući politički pragmatizam, upozoravaju da predsednik krši Ustav jer prekoračuje svoje nadležnosti svako malo ulazeći u ovlašćenja Vlade i njenih ministarstava, tužilaštva ili sudske vlasti.
Još je Ciceron kazao se svi pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni. Šta onda biva sa slobodom kada se zakoni pokoravaju vlasti? Iskustvo postoji, samo ga treba prepoznati.