Hoće li ta najnelaskavija medijska titula, koju Vučić redovno dobija od njenog „rođenja“ 2016, uznemiriti nekog od njegovih idolopoklonika? Da li će se u redovima SNS vernika zaljuljati poverenje u neprikosnovenog šefa? Možda neko pokuša da prebroji, sabere i uporedi neimarske poduhvate ove i bivših vlasti, i tako otkrije da smo i pre Vučića i SNS imali ljude u belim mantilima, ambulante, bolnice… Ali kako o tome promišljati u društvu sviklom na bezgranično nekritičko slušanje, gledanje i trpljenje.
Može li čovek, svakodnevno i na svakom koraku izložen najbrutalnijoj propagandi, da se makar na trenutak prepusti slobodi misli? Reklama za reklamom, sugestivne i agresivne ponavljaju se bez predaha sa TV ekrana, radija, uličnih bilborda i displejeva u javnom prevozu, sa lifleta na kućnim vratima i poštanskim sandučićima… Najsuroviji reklamni atak neumorno koristi mobilne telefone i računare: danonoćno smo u raljama propagande. Nudi nam se sve, od vode i kafe preko magičnih napitaka za brzo skidanje prekomerne težine i preparata koji leče sve bolesti do hazardnih i seksualnih igara u koje svakako treba svrstati i one političke.
„Dajte mi bilo koji oglasni blok pred udarnu večernju TV emisiju i posle tri dana reći ću vam mnogo toga o stanju u državi“, govorio je Vladimir Čeh, vrsni marketinški stručnjak, jedan od osnivača čuvenog jugoslovenskog Portoroškog propagandnog festivala. Preminuo je lanjskog jula, a njegovi prijatelji pamte da je „mnogo toga o stanju u državi“ podrazumevalo bespoštednu kritiku svemoćne ekonomske i političke propagande i odbranu dostojanstva građanina.
Nije namera uvodnika da svaku reklamu proglasi za zlo, mada je sve manje poruka koje, u skladu sa klasičnom misijom propagande, na zanimljiv, originalan, poučan, pa i šaljiv način obaveštavaju potencijalnog kupca o nekom proizvodu ili usluzi. Kratki i pamtljivi reklamni slogani decenijama unazad bili su neizostavan deo popularne kulture. Ko se od generacije 50 plus ne seća Krašove „Bronhi, lakše se diše“, dugovremenske „Radenska, tri srca“, kratkih video-reklama za „Cipiripi“, „Pirosi“, „Eva sardine“, „Valeru“…
Danas vam zavaljenim u fotelje nude televizijsku prodaju bespotrebnih artikala. Uveravaju vas da neki deterdžent bolje pere u hladnoj nego vrućoj vodi, da će vam neki čudesan jastuk obezbediti blagotvoran san ili vas cenjena imena pozivaju u kladionice da zgrnete bogatstvo. I nema toga što se ne može – naručite i stiže vam na adresu.
„Ovo danas više nije oglašavanje, to se zove reketiranje“, rekao je jednom Vlada Čeh, ukazujući da je normalno to što od reketa žive Jelena Janković, Novak Đoković i Viktor Troicki, „ali da nije dobro da od reketa žive vlasnici medija“. Upravo oni koji sede u prvim ložama političke tragikomedije koju već desetak godina po sopstvenom scenariju režira i izvodi neumorni titular Istinomera.