Saopštio je to i dvostruki predsednik (Republike i njegove SNS) Aleksandar Vučić, slavodobitno proglašavajući svoju drugu pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora za istorijsko postignuće, “nešto što niko u Srbiji nikad nije uspeo”. Ponosan što će, kako reče, posle Nikole Pašića biti Srbin koji je najduže bio na vlasti, Vučić je obećao Srbiji “veoma stabilnu i čvrstu Vladu”. To bi, valjda, trebalo da garantuje i stabilnu državu, sa jakom ekonomijom oličenom u, pre svega, kvalitetnijem životu njenih građana. Moglo bi u melodrami, u životu stvari ipak neumoljivo stoje drugačije.
Svakome ko veruje u maksimu Ričarda Baha, autora čuvene savremene filozofske bajke “Galeb Džonatan Livingston”, da su “ljudska bića slobodna i sposobna da učine i postignu sve što požele, ukoliko to dovoljno žele”, lako je zaključiti da nedeljni izbori u Srbiji nisu doveli do promene vlasti zato što to njeni građani premalo žele. Pre svega, oni koji su opet imali “pametnija posla” od glasanja. I naravno, svi oni koji veruju da stara-nova vlast dobro kormilari ovom državom uprkos neumoljivim podacima koji ukazuju da ona poprilično luta uzburkanim okeanima, podaleko od sigurne luke i obale.
Sva očekivanja da će se najzad i birači na ovim prostorima opredeljivati iskustveno, ostaju izneverena. Nacionalno osećanje je ostalo važnije od trpeze i stomaka, patriotizam se i dalje meri mitovima umesto ekonomskim veličinama, Rusija je još bliža srcu od sopstvene pozicije u međunarodnim geostrateškim računicama. Važno je da se gradi na sve strane, koga briga po kojoj ceni, ko će i kako to da plati kad stignu računi stranih “izvršitelja”. Bitno je da plate i penzije rastu, nevažno što skaču i cene, pa se danas od prosečne zarade može kupiti manje zejtina, mesa ili benzina nego pre decenije. Verujućima da nam je životni standard odskočio čak i u evrima ništa ne znače upozorenja da je evropska valuta ovde godinama vezana za respiratore vlasti. Živimo danas, koga briga za sutra. I tako, od izbora do izbora, zagušenog sluha, zaslepljenog vida, raspamećenog uma, izgubljene orijentacije…
Naravno da je tako kada se u izbornoj priči zagubi “običan, mali čovek” ili, eufemistički rečeno, “njegovo veličanstvo građanin”. Valjda je jasno zašto se u toku višemesečne predizborne retorike zaboravljalo na interese onoga na čijem radu i znoju počiva cela državna i društvena piramida. Zar je onda čudno što je s političke pozornice gotovo iščezla socijaldemokratija, zajedno sa svojom idejom vodiljom o socijalnoj pravdi? Kao da taj naš skrajnuti smrtnik može (pre)živeti od nacionalnog patosa i ponosa kao što je onaj Bahov bajkoviti galeb, ignorišući “zakon jata”, leteo samo zbog svoje ljubavi prema letenju.
I pad je let, samo ne traje dugo.