Mark Tven je jednom kazao da je kombinacija neznanja i samopouzdanja dovoljna da garantuje uspeh. Vučić – univerzalni poznavalac svega i svačega – pokazuje da samouverenosti ima napretek, dok neznanje maskira manje-više (ne)uspešno. Ali svakako dovoljno ubedljivo da svoje vernike drži na okupu, spremne da poveruju i u novo čudo atomske tehnologije – modularne reaktore. Međutim, ne veruju svi, posebno ne oni za koje nuklearna priča nije tek egzibiciona tema.
Elem, čak i stručnjaci koji u nuklearnoj energiji vide dobru alternativu pozivaju na oprez zbog laičkog tumačenja predsednika Srbije. Počev od toga da modularni reaktori koje je pomenuo – ne postoje. Tačnije, postoje kao pokazni primeri, ali još ne u komercijalnoj upotrebi. Pored toga, nije im jasno kako je Vučić izračunao da bi klasičan nuklearni reaktor snage 1,2 gigavata, čija bi gradnja trajala 10-ak godina, koštao od 11 do 13 milijardi evra, kada su uporedive cene nuklearnih programa u Mađarskoj i Turskoj upola niže. Možda je ta računica proizašla iz desetogodišnjeg investicionog iskustva Vučićeve vlasti u izgradnji saobraćajnica, kada su, po pravilu, početni iznosi kasnije podizani i po nekoliko puta. Belodano je da kilometar novog asfalta nigde nije ni približno skup kao u Srbiji.
Šta tek reći povodom Vučićeve izjave da su mladi članovi Srpskog nuklearnog društva, osnovanog, gle čuda, 2023, dakle nekako uporedo sa sve glasnijim najavama Vučićevog političkog tabora o potrebi ukidanja moratorijuma na nuklearni program, spremni „da znanjem pomognu inicijativu države da se u budućnosti osloni na nuklearnu energiju“. Stručnjaci koji smatraju da je nuklearna energija dobra zamena za energiju iz uglja, međutim, ukazuju da u toj oblasti – nemamo stručnjake. To je, kažu, posledica Zakona o sprečavanju izgradnje nuklearnih objekata iz 1989. (u Srbiji ostao na snazi i posle raspada SFRJ), koji je usvojen pod pritiskom javnosti nakon velikog akcidenta u nuklearnoj elektrani u Černobilju. Srbija je tada, posle četiri decenije uspešnog rada na nuklearnom programu, ostala bez svog nuklearnog odseka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a time i bez stručnjaka – kako za izgradnju tako i za praćenje i upravljanje nuklearnom elektranom.
Na kraju, šta reći za Vučićevo ubrzanje „atomske“ kampanje? Njegova naprasna najava da će se ukinuti moratorijum na nuklearnu energiju star 35 godina, bez bilo kakve prethodne konsultacije stručnjaka, neodoljivo podseća na svemoćnu vlast suverena iz perioda „tvrdih“ monarhija. Doduše, neka njegova nova vlada i parlament s kontrolisanom većinom svakako će izvršiti taj nalog, prvi korak je povukao poslanik Zoran Dragišić formalnim predlogom da se moratorijum ukine. A da li će o tome moći da se izjasne građani – iliti narod? Teško da je tako nešto uključeno u ambicije s početka ovog uvodnika. Bez obzira na to što je, kako je to neko davno rekao, ambicija poslednje utočište neuspeha.