Dan kasnije štrajkači su se sastali sa gradonačelnikom Kikinde koji im je obećao da će se lično založiti kod menadžmenta ove većinski strane kompanije (FCC posluje u 30 zemalja, pretežno u Americi i Evropi) da se pronađe rešenje za njihove probleme. „Prvi građanin“ je obmanuo radnike rekavši im da njihov poslodavac ne pregovara dok traje štrajk, što je suprotno zakonu, kako diljem razvijenog demokratskog sveta tako i u Srbiji. „Rešenje“ je nađeno – svi štrajkači, njih 19, dobili su otkaze. Nije im pomogla ni činjenica da Grad Kikinda ima udeo u vlasništvu kompanije FCC. Hoće li im pomoći sud, to sigurno nećemo saznati u skorije vreme.
„Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha“, napisao je jednom Ivo Andrić. A da li bi ljudi bili hrabriji da su više solidarni? I zašto to, evidentno, nisu ni u sistemu kojim vladaju ljudi s malo pameti i još manje brige za njih, obične građane kojima pred izbore, kao i nedavno, obećavaju šta im duša ište. Zašto solidarnost postaje romantična utopija naspram pukog siromaštva koje pogađa sve veći deo stanovništva, posebno zaposlenog dela, koje radi najviše u Evropi (Eurostat) za najmanje plate? Kako to da i oni najbliži, prve komšije u kikindskom radništvu i njihovi sindikalci ćute povodom otkaza zbog prirodnog prava na bunt, koje je i zakonom zagarantovano valjda upravo zato što je prirodno? Kada je to solidarnost izgubila korak sa uvozom stranog, posebno onog „belosvetskog“ kapitala kojim se vlast toliko diči? I šta je, konačno, solidarnost?
Sociolozi kažu da je to dobrovoljna socijalna kohezija, spremnost za pomoć i međusobnu podršku unutar grupe. Solidarni ste s nekim ako ga podržavate – u njegovim uspesima i neuspesima, svejedno. Sam pojam potiče od latinskoj pojma „solidus“, koja znači „čvrst“. Kasnije, u srednjem veku, korišćen je pravni pojam „solidum“, kojim je označavana grupa ljudi koja se pred sudom ponašala jedinstveno, „kao jedan čovek“. Pojam se proširio na francuski, a zatim i na druge jezike. Od 19. veka koristio se kao izraz koncepta „bratstva“ u ključnoj paroli Francuske revolucije „Sloboda, jednakost, bratstvo“. U istom smislu solidarnost je postala „himna“ radničkog pokreta, a kasnije i socijaldemokratije.
Klicalo se solidarnosti i na ulicama Čikaga 1. maja 1886, kada su desetine hiljada radnika stupile u štrajk zahtevajući osmočasovno radno vreme, izloženi brutalnoj represiji tadašnjeg sirovog i surovog kapitalizma. Sećanja i opet solidarnost s prvim masovno organizovanim i krvavim radničkim demonstracijama inspirisao je kongres Druge internacionale (Pariz, 1889.) da se 1. maj obeležava svake godine širom planete. Tako se i danas, nažalost gotovo isključivo samo tog dana, setimo solidarnosti. Bar mi na Zapadnom Balkanu.
Verujem da je kikindskim radnicima poznata izreka „zajedno smo jači“, nevažno da li znaju da se pripisuje drevnom starogrčkom misliocu Ezopu čije basne i danas, dva i po milenijuma od njegovog doba, služe kao moralna naravoučenija, ne samo za decu.
A možda je baš večiti Ezop najefektnije objasnio žalosnu savremenu sudbinu solidarnosti: „Ljudima je tuđa nesreća najbolji lek za sopstvenu“.