Upravo prezrivo zvuči Mali izjavom da minimalna zarada nema nikakve veze s minimalnom potrošačkom korpom i da njihovo izjednačavanje, koje sindikati poslednjih godina uporno traže, nije zakonska obaveza. Zaboga, pa aktuelna vlast se drži zakona i samo zakona. Osim, naravno, ako predsednik drugačije odluči. A on to, biće, čini samo u interesu naroda i države zbog kojih je, kako nedavno reče, „u poslednjih deset godina ostario trideset“. No, kao da to sve manje razumeju sve brojniji građani, a ponajmanje zaposleni koje poslodavci plaćaju minimalcem od 40.000 dinara. Prema sindikalnim procenama, takvih je čak 400.000, dok ministar finansija tvrdi da ih je oko 250.000!? Malo li je, Mali?
Pre pet godina sve tri strane u Socijalno-ekonomskom savetu (Vlada, poslodavci i sindikati) zaključile su jednoglasno da 2021. treba izjednačiti iznos minimalca s vrednošću minimalne potrošačke korpe. Nije to učinjeno ni pre tri godine, a ni kasnije niti je predviđeno aktuelnom Vladinom ponudom da se minimalna cena rada za 2024. poveća na 48.000 dinara. Ministar finansija objašnjava da se tom ujednačavanju isprečila prvo pandemija, a onda i energetska kriza, a najposle „imamo problem u pogledu performansi ekonomije, ne naše već svetske“. Jer, problemi i krize uvek dolaze spolja, samo su uspesi domaćeg porekla. Vlada nije odustala od ujednačavanja minimalca s minimalnom korpom: „radimo na tome“, tvrdi Mali, ali uz alibi da to nije zakonska obaveza.
Dakle, nije po zakonu to da više stotina hiljada ljudi dobije tek nešto više novca za svoj rad, uprkos činjenici da se još nije rodio mađioničar koji bi mogao da dokaže kako porodica može da poveže početak i kraj meseca sa 40.000 dinara. Nije zakonito da se poslodavci sa Istoka i Zapada kojima Vučić i njegova vlada iz budžeta ubrizgavaju desetine hiljada evra po radnom mestu obavežu da povećaju bedne najamnine. Nije po zakonu da se svojim građanima pruži makar ta minimalna podrška u radnoj eksploataciji koja veoma podseća na kapitalizam 19. veka.
A po kom to zakonu predsednik države određuje, bolje rečeno nalaže iznos minimalne zarade, kao što to Aleksandar Vučić radi već godinama? Koje norme mu daju moć da je njegova prva i zadnja u odlučivanju o svemu i svačemu, a da ne polaže račune nikome ni o čemu? Po kom to paragrafu predsednik Srbije, ili šef, kako ga od milošte oslovljava njegova premijerka, posle svih astronomskih javnih i polutajnih investicija namerava da nas zaduži za još 12 milijardi evra za izgradnju nekakvog grandioznog „novog grada“ u Surčinu, kojim želi da zadivi svet na izložbi Ekspo 2027? Kome to u državi u kojoj polovina zaposlenih sanja platu veću od 550 evra (medijalna zarada) trebaju novi sajam i nacionalni stadion „najlepši u Evropi“?
„Igra(j) za čovečanstvo – sport i muzika za sve, naziv je svetske izložbe kojoj će Vučić i Srbija biti domaćini 2027. Hoće li je većina građana dočekati hiljadugodišnjim vapajem: „Hleba, hleba, gospodaru…“?