Platforma koju je predsednik Srbije ponudio za rešavanje kosovskog problema, zasnovana na zaštiti Srba, srpskih kulturnih dobara, imovine Srba i srpske države na Kosovu i obostrano prihvatljivom dogovoru o severu Kosova, definitivno je počela da privlači pažnju međunarodnih faktora. Reakcije su uzdržane i zvuče kao poziv na razradu ideja koje je Tadić ponudio u nekoliko javnih nastupa. Verovatno je da je jedan od glavnih ciljeva nedavne posete Beogradu Filipa Rikera, zamenika američke državne sekretarke, bio da sazna nešto više o Tadićevim idejama i namerama.
Tadićeva nova platforma zapravo je kratak spisak prioriteta i pokušaj da se naznači pozicija za neke buduće pregovore. Beograd šalje signal da je spreman da razmotri i druge opcije (izuzimajući priznavanje kosovske nezavisnosti). Srpske vlasti su istovremeno stavile do znanja da priželjkuju sazivanje međunarodne konferencije na kojoj bi se raspravljalo o rešenju za Kosovo.
Beograd ponavlja da Srbija neće menjati politiku prema Kosovu, što znači da strategija formalno ostaje ista. Taktika se, međutim, već uveliko menja, što potvrđuje i redosled prioriteta koje je postavio Tadić i upadljivo izostavljanje teze o srpskom suverenitetu na celom Kosovu. Promena je iznuđena stanjem na terenu, gde prištinske vlasti i pristalice kosovske nezavisnosti gotovo u potpunosti kontrolišu situaciju, a Beograd s protokom vremena gubi značaj i uticaj.
Tadić, čini se, shvata da takav trend mora da prekine i da to ne može učiniti uz podršku saveznika u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, zahvaljujući kojima formalno opstaje Rezolucija 1244. Potrebni su novi saveznici koji mogu da utiču na stanje na terenu, a za nove saveznike je potrebno prilagođavanje politike prema Kosovu. To ne mora da znači formalnu promenu strategije, ali može da donese iskorak iz začaranog kruga u kojem se Srbija već decenijama vrti.
Nova međunarodna konferencija održavala bi se u okolnostima bitno različitim od onih koje su bile na snazi pre 12 godina, kada je donošena Rezolucija 1244. SR Jugoslavija se u međuvremenu raspala, Kosovo je proglasilo nezavisnost koju su priznale najuticajnije zemlje Zapada, kao i sve države bivše Jugoslavije, sve zemlje regiona su postale članice NATO ili su na putu da to postanu, a većina je već u EU. Rusija na takav razvoj nije mogla da utiče, što znači da je njen upliv na regionalne prilike manji nego što je bio ranije.
Saglasno tome, Srbija nekim novim sporazumom ne može dobiti onoliko koliko ima prema Rezoluciji 1244, što znači da nema ništa ni od srpskog suvereniteta na Kosovu. Nova konferencija bi, dakle, neminovno donela novo mešanje karata koje bi značilo i veći stepen uvažavanja stanja na terenu i realnih okolnosti na regionalnoj i međunarodnoj sceni. Ali, donela bi i priliku za sticanje novih saveznika u rešavanju kosovske krize i prevazilaženje sadašnje situacije u kojoj srpska pozicija gotovo isključivo zavisi od Rusije.
Tadić zna da svaki pokušaj prilagođavanja strategije i taktike realnosti na međunarodnoj sceni i na terenu donosi snažan otpor oponenata na domaćoj političkoj sceni, pa svemu pristupa krajnje oprezno, izbegavajući da iznosi detalje. Nikakav krupniji korak neće biti načinjen do izbora koji će biti održani na proleće, a dalji redosled poteza bitno će zavisiti od rezultata tih izbora. Moguć je dogovor o međunarodnom predstavljanju Kosova, ali je to taktičko pitanje koje se rešava u okviru odavno započetih pregovora Beograda i Prištine.
Može li Srbija zaista i sme da se odluči na inicijativu koja bi rezultirala novom međunarodnom konferencijom o Kosovu, kako bi to uticalo na rešenja iz Rezolucije 1244, postoji li na međunarodnom planu spremnost za takav korak, kako bi se postavila Rusija, a kako bi reagovala domaća politička scena? Na ova i druga pitanja za portal Novog magazina odgovaraju bivši ambasador u UN Pavle Jevremović i Filip Ejdus.