Dotični hešteg se odnosi na izmišljenu istraživačicu Hanu, koja predstavlja – verovali ili ne – čak 78 odsto zaposlenih u nemačkom visokom obrazovanju. Tih 78 odsto, naime, zaposleni su na tzv. “fixed term contracts”, to jest, nemaju permanentnu poziciju i nalaze se u takozvanom “prekarijatu” (“precarious position”, eng. za nesigurnu poziciju). Ovo su mahom tzv. “postdoktorske” i istraživačke pozicije koje traju nekoliko godina, posle čega je potrebno iznova prijavljivati se na nove.
Prijaviti se (pa i dobiti) novu poziciju u visokom školstvu svuda u svetu je Sizifov posao koji traje. Mi ne možemo samo da malčice preuredimo CV i pošaljemo ga nasumičnom poslodavcu. Naime, svaka prijava mahom se sastoji iz predloga za istraživanje, koji predstavlja manje-više ceo jedan akademsko-istraživački rad, koji je dodatno prilagođen za određeni univerzitet ili naučnoistraživačku instituciju. Neretko je potrebno poslati čak tri preporuke koje, isto tako sve češće, moraju od osobe koja vas je preporučila da budu direktno i konkretno pisane za tu poziciju, što znači da morate i neprekidno da tražite ispomoć od starijih kolega, što je neprijatno i nezgodno, te se mnogi odlučuju da ih i ne traže.
Daleko od toga da je ovo isključivo nemački problem. Širom akademskog sveta na Zapadu je ustanovljen ovaj sistem. Posle odbranjenog doktorata (tačnije, još za vreme istog) morate da šaljete prijave za postdoktorske studije. One traju mahom godinu dana (srećni ste ako su posredi dve godine, a presrećni ako je tri) i već kako krenete sa istraživanjem-radom na svojoj novoj postdoktorskoj poziciji, morate da pišete nove prijave. Uspešne prijave (ne znači da su uspešne u smislu da će vas primiti nego da imate nekakve šanse da vas možda prime) traju barem dve nedelje. Morate ih poslati na desetine, ponekad i stotine kako biste imali hleba da jedete sledeće godine. Ukoliko uz to i radite svoj istraživački projekat (a radite), i ukoliko još predajete (neretko), možete reći zbogom svom privatnom životu, porodici, prijateljima, svemu. Akademci nisu u stanju ni porodicu da začnu jer se svake godine sele iz jedne u drugu zemlju, ponekad udaljenu hiljadama i hiljadama kilometara.
Zahtev za objavljenim radovima je, kao šlag na torti besmisla, postao neljudski. Akademci stare garde sve češće priznaju da sada, kao redovni profesori, da se prijave na poziciju običnog asistenta, ne bi imali ni najmanje šanse. Jedan prosečan profesor univerziteta pre nekoliko decenija nije imao ni polovinu broja objavljenih radova koliko jedan običan “postdok”. Zahtevi su nehumani. Ne samo da su nehumani već su takvi i na najopskurnijim univerzitetima. Od vas se traži, u suštini, da budete mali Ajnštajn. U najmanju ruku. Akademci od po 40 i 45 godina sve češće nemaju permanentne pozicije; napuštanje naučnih voda je masovno.
Moj primer je paragon: držim trenutno profesuru na Nankai univerzitetu u Kini. Pre toga, međutim, radio sam na šest postdoktorskih pozicija: na Univerzitetu u Lundu (Švedska), u Poljskoj akademiji nauka (Poljska), Šehir univerzitetu u Istanbulu (Turska), Novoevropskom koledžu u Bukureštu (Rumunija), Univerzitetu u Košicama (Slovačka) – dva puta. No, nije samo to problem. Akademci su prisiljeni da objavljuju naučne radove na principu štancovanja: samo 2018. objavio sam više od deset radova (moje kolege u Srbiji toliko ne objave za deceniju). Od 2018. do 2021. nužda za objavljivanjem samo je pojačana (eng. publish or perish). Srbija na stranu: ovde je sve moguće ako imate “debelu” vezu. Ako ne – “moša”.
Nemačka priča ovde ne staje. Da sve bude gore, nemački zakon goropadnog imena Wissenschaftszeitvertragsgesetz onemogućava dodatno da osoba bude zaposlena “nakratko” duže od 12 godina, što znači da po isteku ovog roka (dvanaest godina života bez sidra, života od danas do sutra, nomadskog života) istraživači više ne mogu ni da se prijave na novi kratak period. Direktna posledica je da neverovatan broj istraživača i naučnika diže ruke. Kako biste dobili profesuru, morate da se borite za poziciju na koju se prijavljuje i više od dve stotine drugih kandidata. Možete biti i novi Tesla, to vam neće vredeti jer su tu i nova Marija Kiri i novi Ajnštajn. Prosto, nema mesta. U SAD se ovo “rešava” pozicijama “adjunkta”, što predstavlja samo najniži nivo zaposlenja u naučnoistraživačkom sektoru, gde ste zaposleni isto na kratak rok, ali zato imate i najmanju platu i najviše posla. Ni vuk sit ni ovce na broju. Akademski sistem širom Zapada se raspada.
Biće potrebno još nekoliko decenija da se shvati magnituda ove propasti. Biće potrebno da se primeti da inovacije prestaju, da tehnologija kaska, da stručnjaka ili nema ili ne znaju šta rade: probajte vi da se bavite naučnim radom dok niste sigurni da li ćete imati novca za ručak sutradan ili da li ćete moći da platite svadbu za nekoliko zvanica, da ne pominjem da li će vaše dete imati hrane. Ne bojte se ipak – nemate dece niti ćete moći da osnujete porodicu.
Sve ovo je u Srbiji mahom nepoznato, jer ona je izvan svetskih tokova, bili oni pozitivni ili negativni. O propasti nauke u Srbiji ću možda pisati drugi put jer i tu ima šta da se kritikuje.
Biografija
Srđan M. Jovanović je vanredni profesor Koledž istorije, Nankai Univerzitet. Predavao je i istraživao na većem broju naučnoistraživačkih institucija i univerziteta, poput Poljske akademije nauka, Univerziteta u Lundu, Koledža Nove Evrope u Rumuniji, Šehir Univerziteta u Istanbulu, i drugih. Autor je pedesetak naučnih radova i nekoliko knjiga. Muzičar je, vodi projekat Oblivion Awaits. Potpredsednik je Nove stranke.