Ambasadori nam povremeno dele šamare, podsećajuči nas da moćne zemlje sveta na Srbiju gledaju kao na neku vrstu zemlje bez države i bez respektabilnog saveznika koji bi mogao da štiti njene interese. Sledstveno tome, Srbiji pada rejting i uticaj u okruženju, kao i mogućnost da na odgovarajući način branimo svoje interese.
Reč je o procesu koji traje gotovo dve decenije, tokom kojih nijedna vladajuća garnitura nije uspela da nađe iole efikasne odgovore na izazove sa kojima se zemlja suoccavala, a i danas suočava. Više energije i nacionalnih resursa je potrošeno na potragu za “izdajnicima nacionalnih interesa” i kampanju protiv njih, nego na istinske pokušaje da se definiše i usvoji sprovodiva strategija za prevazilaženje krize.
Platforme za međurnarodnu politiku stvarane su mahom prema trenutnim unutrašnjo-političkim potrebama i nisu davale željene rezultate, što važi i za najnoviju, takozvanu strategiju četiri stuba spoljne politike. U takvim uslovima Kosovo je bilo i ostalo više međunarodni problem nego unutrašnje pitanje Srbije na čije rešavanje srpske vlasti mogu ozbiljnije da utiču.
Da li je Srbija u datim okolnostima mogla da igra bolje i dobije više, da li je stvar u tome što su neki moćnici negde odlučili da je “raskomadaju” ili njeni lideri, naprosto, nisu razumeli vreme u kome deluju? Da li je srpska diplomatija u stanju da uči iz sopstvene istorije ili svaka politička garniture smatra da sve počinje od nje? To su neka od pitanja na koja za portal Novog magazin odgovore pokušavaju da pronađu istoričari i analitičari.
Predrag Simić – Još nismo čuli šta vlast smatra zaista mogućim
Boško Jakšić – Tumaranje između četiri stuba
Ljubinka Trgovčević – Srpska diplomatija između profesije i amaterizma