Vest o sporazumu koji su parafirali premijeri Dačić i Tači stigla je u Bratislavu tokom održavanja Globalnog bezbednosnog foruma (GLOBSEC). Bilo je prijatno prošlog petka biti iz Srbije.
Učesnici skupa masovno su prilazili, čestitali i pomalo, ipak, zatečeni pozitivnim ishodom pregovora, skoro svi komentarisali da je najznačajnije da je postignut kompromis, da su političari sa Balkana pokazali da je rešavanje problema za pregovaračkim stolom moguće i u ovom regionu.
Na bratislavskom skupu bilo je 800 učesnika iz celog sveta, najviše iz srednje i istočne Evrope, bliskih i geografski i po iskustvu, ali i po tome da smo ne baš vični kompromisu u politici i javnom životu, skloni crno-belom pogledu na svet, da smo ili pobednici ili gubitnici, da društvo olako delimo na patriote i izdajnike.
Zanimljivo je da GLOBSEC, inače najznačajniji spoljnopolitički i bezbednosni skup u srednjoj Evropi, svake godine veliku pažnju posvećuje Zapadnom Balkanu, bez obzira na ogromne bezbednosne i spoljnopolitičke izazove širom sveta.
Jedina dobra vest iz našeg regiona bila je upravo vest da su srpski i kosovski premijeri postigli sporazum, te da se može desiti da jedan od najtežih problema bude na putu postizanja, sporog i mukotrpnog, ali održivog rešenja, ali i podsticaj ostalim akterima u regionu – u sporu Makedonije i Grčke…
Ovaj skup svake godine ogromnu pažnju posvećuje upravo regionalnoj saradnji zemalja Višegradske grupe (Slovačka, Češka, Mađarska, Poljska) jer je upravo ona pomogla smirivanju strasti u pojedinim složenim situacijama, kao u slučaju napetosti između Mađarske i Slovačke, ali i povremenim zajedničkim nastupima u okviru EU i NATO.
Mnogo pažnje posvećeno je evropskoj krizi. Zaključak je – perspektiva evropskih integracija i dalje je privlačna, ne samo za naš region, već i za sve one koji se graniče ili su relativno geografski blizu EU. Naravno, naglašavano je da je upravo proces integracija taj koji je podsticao i obavezivao sve zemlje koje su pristupale, a danas mnogo više nego ranije, da unaprede institucije, ojačaju državnu upravu, osnaže vladavinu prava.
Zato su, prvi put u slučaju pregovora sa Crnom Gorom, poglavlja 23. i 24. koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava, odnosno pravdu, slobodu i bezbednost, otvorena na samom početku pregovora i biće otvorena do kraja. To će biti slučaj sa svim ostalim kandidatima, jer je iskustvo pokazalo da bez temeljnih reformi u ovim oblastima nema ni održivog ekonomskog razvoja.
Da podsetimo samo na slučajeve Grčke, Mađarske, Slovenije. A kao i sve ostale temeljne reforme, i institucionalne reforme zavise od spremnosti svakog društva i države da ih sprovedu. EU postavlja okvire, standarde, vrednosti i procedure. Ona na njih ne primorava, ali uslovljava one koji žele da joj pristupe. A čak i kada je u krizi – EU, pa u budućnosti eventualno i EU u više brzina – jeste mnogo privlačnija nego ostajanje van nje, na „periferiji periferije“, kako bi rekao bugarski istraživač Dimitar Bečev. Ovaj potonji status izlaže vas najgorim opasnostima tranzicije i globalizacije – od endemskog siromaštva do nekontrolisanog kriminala.
Sporazum između Beograda i Prištine je, prema tvrdnjama mnogih, nametnula EU. Bila bi to istina samo ako smatramo da je za Srbiju bolje da živi sa zamrznutim ili aktivnim sukobom. Obe varijante smo isprobali – obe su nas koštale ogromnih materijalnih i ljudskih žrtava, ali i zastoja u razvoju. A vrlo je slična priča i sa regionalnom saradnjom.
Često je pričano da sarađujemo samo zato što to EU od nas zahteva. Još jedna besmislica. Bez regionalne saradnje nismo interesantni za ozbiljna ulaganja ni kao ekonomije, ni kao turističke destinacije, ni kao partneri u izgradnji velikih infrastrukturnih projekata.
Samo uz intenzivnu regionalnu saradnju možemo efikasno da se borimo protiv organizovanog kriminala i korupcije, različitih vidova terorizma, da se borimo protiv pogubnih posledica klimatskih promena, a za očuvanje naše životne sredine. A samo onda kad počnemo da učestvujemo u rešavanju i problema drugih bićemo prihvaćeni kao partneri, postaćemo subjekti, a ne samo objekti procesa s kojima i u kojima živimo.
Uverena sam da sporazum parafiran 19. aprila 2013. u Briselu jeste jedan ključan korak u tom pravcu. Ostaje nam da se nadamo da će i drugi političari u regionu, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, skupiti snage i hrabrosti i ponašati se kao odgovorni državnici.