Novogodišnja groznica ne bi bila toliko čudna (ona nas, paradoksalno, stavlja u red normalnih država gde su Nova godina i Božić vreme darivanja) da nas nije, sebi svojstvenim darom, obradovao i akademik i bivši predsednik SRJ Dobrica Ćosić.
On se, tvrdeći da je na njihov zahtev, napisao i poslao otvoreno pismo studentima u inostranstvu u kojem ih moli da se vrate u zemlju, udruže i bore za Srbiju jer je „…to uslov našeg časnog opstajanja. To je vaša životna misija, ljudska, intelektualna, patriotska. Hleb i istina isto su nama danas”.
Dobrica u pismu spominje nacionalne zablude, titoističku diktaturu, autarhičan supružnički režim Miloševića i petooktobarski prevrat koji su finansirale i pokrenule strane službe kako bi “ nova demokratska sloboda bila ne samo sloboda za ljudsko dobro i društveni razvoj, nego i sloboda za nepoštenje, korupciju, pljačku društvene i državne imovine”.
Moram priznati da je sve ovo tačno i da je odliv mozgova najveći problem Srbije, ali zbog prisustva promociji knjige “Bosanski rat” istog autora na kojoj je Dragoslav Bokan, filmski reditelj, marketinški mag i ratni komandant i ideolog bulaznio o Ćosiću kao “patuljku na taljigama istorije” i čitajući pismo studentima shvatio sam da je Dobrica Ćosić ideolog svega lošeg što je spomenuto u tom u pismu. I u svemu tome lošem sjajno se snalazio.
Za razliku od studenata koji su otišli u inostranstvo kako bi mogli da obezbede čistu egzistenciju, Dobrica Ćosić je, u svakom od režima iz svog pisma, bio ugledan građanin: putovao je sa autokratom Titom, od njega dobio vilu na Dedinju, od supružničkog režima je dobio nomenklaturu predsednika države, a od petooktobarske “demokratske slobode” fotelju za mesto besmrtnog planera nacionalnih strategija. Svoju porodicu dobro je obezbedio, svoju penziju je prvenstveno zaradio političkim angažmanom, a spisateljsku karijeru vezao je za različite promocije nacionalnih politika koje su, gle čuda, rezultirale porazima.
U državama koje je, na ovaj ili onaj način, Dobrica kreirao, studenti istorije su radili kao portiri, država ih je slala u rat i šutirala u zadnjicu posle istog, a deca su se rađala kako bi se mučila jer roditelji nisu imali novca da ih hrane. Ili novca da uopšte razmišljaju o tome da ih imaju. Zato je pismo u kojem dotični poziva studente na racionalnost i borbu, a na kraju udara na njihova patriotska osećanja, iskonska obmana. Jer, Dobrica Ćosić nikada nije imao problem sa državama koje su nastajale na ovim prostorima. Ostali jesu. I baš kao što smo obilazili radnje i trošili novce da bismo se osetili srećnim, tako i Dobrica samog sebe usrećuje svojim novogodišnjim vizionarstvom. Taj ideal srećnog života imali su i oni kojima se Dobrica obraća i uradili jedino moguće: otišli daleko od njegovog sveta.