Hiljade Roma iz takozvanih nehigijenskih naselja već decenijama u stopu prati razvoj Beograda – kako se podižu naselja, mostovi i drugi objekti, tako oni preseljavaju svoje udžerice i porodice sa ledine na ledinu. Olako ih se optužuje da namerno zaposedaju lukrativno gradsko zemljište kako bi se neosnovano domogli velikog novca, mada je i laicima jasno da bi čovek morao da bude zaista lud da dobrovoljno živi u uslovima kakvim oni žive.
Pošto se isti “recept” ponavlja iz decenije u deceniju, iz godine u godinu, jasno je da se država nije dovoljno ozbiljno bavila ovim problemom i da nije osmislila jasnu strategiju za njegovo rešavanje. Primeri nekih opština i gradova u Srbiji u kojima su minulih godina ipak pronađena rešenja za romska naselja pokazuju da pomanjkanje novca nije ni jedini ni glavni problem. Pre bi se moglo reći da manjka truda i ozbiljnosti.
Raseliti nehigijensko romsko naselje ne znači naći neku novu lokaciju na kojoj bi Romi imali iste ili malo bolje uslove. Tako se, zapravo, samo stvara novo naselje istih karakteristika i sa istim problemima, umesto onoga koje se ruši, a raseljeno stanovništvo ostaje neintegrisano u društvo. Raseljavanje se može smatrati uspešnim samo ako obezbedi da svi raseljeni budu uredno popisani kako bi uživalo zaštitu kao i ostali građani, da deca počnu da idu u škole, da zdravstvena zaštita postane dostupna svima.
Iole prihvatljiva rešenja se, kako je praksa nedvosmisleno pokazala, lakše pronalaze kada nevladine i druge organizacije dignu veliku graju i kada se angažuju međunarodne organizacije I institucije. Još ako se pri tome naselje nalazi na zemljištu na kome treba da bude podignut neki važan objekat, izgledi za kakvo-takvo poštovanje standarda predviđenih ne samo evropskim, nego i domaćim pravilima, postaju ozbiljniji.
Tako se dogodilo da se gradske vlasti veoma ozbiljno pozabave nehigijenskim naseljem ispod mosta Gazela, da obezbede kontejnere i minimalne uslove za porodice koje su raseljene, da obezbede uslove za školovanje dece… To je još daleko od evropskih standarda, ali je mnogo više od ničega, pa se model primenjen za Gazelu često pominje kao minimum ispod koga se ne bi smelo ići.
Ali, čvrst i sprovodiv koncept koji bi sve obavezivao još nije uspostavljen. Otuda se ovih dana na Novom Beogradu, u bloku 62, ponavlja stara priča. Naselju koje tamo postoji već decenijama preti se prinudnim raseljavanjem, ljudi su zabrinuti, ne znaju kuda će sa porodicama i kako će pregurati zimu. Na njihovu nesreću, nisu na putu nekom važnom objektu, poput Gazele ili naselja Belvil.
Da li je moguće uspostaviti model koji bi obezbedio trajno rešavanje problema Roma iz nehigijenskih naselje, da li se sve svodi na nedostatak novca ili je reč o nedostatku istinske volje i upornosti? To su neka od pitanja na koja odgovore traže Goran Bašić, Dragoljub Acković i Jovana Vuković.
Gorane, svaka cast!
imam jedno prosto pitanje raseljeni smo 1982 dobili smo kontejnere privremeno roditelji su nam bili zaposleni u drzavnim firmama a mi smo se redovno skolovali da li je pravda da nas ostave toliko vremena u tim propalim barakama i ako nasi roditelji su zaradili stanove koje nikad nisu dobili da smo tada bili u centru beograda bilo bi drugacije pa bi nas sklonili brze bolje od ociju javnosti nego su nas tada smestili pored jevrejskog groblja na kraju naselja da nas niko ne vidi za opstinu novi beograd ne postojimo licno mi je rekao doticni gospodin koji je dao potvrde kao dokumenat to jest resenje o stanovanju tim dokumentom ne mozemo da se prijavimo mi smo bolje receno diskriminisani u svakom pogledu pitanje glasi da li neko u ovoj drzavi moze na bilo koji nacin da resi nase probleme i da konacno izadjemo na svetlost dana poz.