Stara navika, jer smo u proteklim godinama već viđali mnoge načete i nikad završene predstave. Bila je to svojevrsna kriminalističko-politička erotska serija – uz mnogo uzbuđenja naslutilo bi se nešto što se krije ispod vela, ali veo se do kraja nije podizao, pa je uzbuđenje splašnjavalo, a mogućnost da nas nešto slično uzbudi u budućnosti se smanjivala. Došlo se gotovo do granice kada zasićena javnost reaguje samo na pornografiju.
Da li je sada drugačije? Da li policija, tužilaštvo i pravosuđe mogu da odu do kraja – i sa nabavkama u zdravstvu i onih osam afera koje spominje resorni ministar i sa kraduckanjima i sa crvenim beretkama i njihovim dilovima sa sadašnjim i bivšim političarima – i onima naivnima i onima koji su bili svesni s kim imaju posla? Da li će se otvoriti javne nabavke u javnim preduzećima, javno podeljenim između koalicionih partnera?
Da bi se narod razbudio i uzbudio političari su se, naravno, odmah posle hapšenja oglasili – prisvajali su zasluge za hapšenja, branili uhapšene ili neuhapšene, štitili ispravne procedure, predistražni postupak i procedure postupanja članova Vlade, svađali se, objašnjavali ko je koga informisao, verujući valjda da je to dobro za rejting. Policija je ćutala i, nadajmo se, radila, a tužilaštvo se ovog puta oglasilo samo podacima koje su mediji već prethodno mogli da čuju od političara. Izostale su krupne reči kakve smo ranije mogli da čujemo od tužilačkih portparola kada se vascelom srpstvu i građanstvu obznanjivalo da je tužilaštvo, na primer, zatražilo snimak od neke TV stanice pa će pomno istraživati šta je neko rekao i kakve se pljačke i mahinacije iza toga kriju. Ovo ćutanje ohrabruje.
Ne ohrabruje što političari imaju potrebu da ko zna koji put ponove da nema zaštićenih i da se „ovog puta“ ide do kraja. Depolitizovanoj policiji, samostalnom tužilaštvu i nezavisnom sudstvu takve poruke nisu potrebne. Izuzev ako se javnosti ne poručuje da se ide do kraja, a ispod stola se policija i pravosuđe gaze po prstima. Ili, u srećnijoj varijanti, ako je to bila praksa s kojom se baš „ovog puta“ raskida.
Indikativno zvuče reči jednog ministra da se sada „posle dogovora s nadležnim državnim organima krenulo sa bržim rešavanjem afera, s obzirom na to da je takav zahtev građana Srbije“. Građani su to zahtevali 10 godina, ali se čini da je tek sada neko rešio da ih posluša. Ili ih je tek sada čuo. I šta će biti dalje? Kada je osoba, koja je uhapšena prošle sedmice, odlazila sa funkcije obznanila je dovoljno širokom krugu političara i novinara da je ponela brdo dokaza o navodnim malverzacijama u opremanju jedne zdravstvene ustanove. Poručila je da ima džokera u rukama. Sada će neko morati da žrtvuje visoke karte da izbije tog džokera. Drugo rešenje je da se sve vrati u špil i ponovo promeša. A to je ono što su građani poručili da ne žele.