Najprodavaniji mediji, a to su uglavnom tabloidi, zbog tiraža često podilaze ukusu mase. Nije to nelegitimno, ali valjda postoji neka granica. Medijski topli zec kroz koji je provučena porodica Ognjanović velika je bruka srpskog novinarstva, ali to nije jedina eksploatacija porodičnih tragedija.
Zato se legitimno postavlja pitanje šta je cilj – samo tiraž, zadovoljenje i podsticanje najnižih poriva, zavirivanje u tuđu nesreću ili poziv na saučešće u tragediji? Ili da se javnost animira na akciju?
Teško da se može netačno odgovoriti šta je onda cilj naslova „Pljunuo bih Tijaninog oca u lice“ kojim su urednici jednog tiražnog tabloida opremili tekst u kojem su tražili reagovanje od očajnog oca bolesne devojčice kome ja falio novac za operaciju deteta?
Da li bi posle toga svaki građanin na koga je taj tekst uticao trebalo da uradi baš to – da pljune oca preminule devojčice Tijane Ognjanović ako ga slučajno sretne na ulici? Reč je o teškoj zloupotrebi teške situacije u kojoj su se našle te dve porodice, manipulaciji nesrećom i osećanjima čitalaca. Tačno je da je „samo“ preneta izjava razočaranog čoveka, ali zašto je to bilo neophodno.
Sve je počelo tvrdnjom da su Tijanini roditelji počistili račun na koji se slivao novac za teško bolesno dete i nije se završilo ni kada su ti, za ceo život unakaženi, ljudi posle ostavinske rasprave rekli da novac ide u humanitarne svrhe.
Osetljivo pitanje, mada se u zemlji u kojoj teško obolela deca samo na ovaj način mogu dobiti novac za lečenje mora postaviti. Dakle, to nije sporno, ali medijska hajka vođena protiv Ognjanovića sigurno nije dobar put. Nije to samo pitanje novinarske etike koja nas uči da zaoštrenim perom ne povredimo bilo koga ko ne može da se brani. U pitanju su osnovno kućno vaspitanje, sistem vrednosti, osećaj mere, poštovanje i saosećanje prema ljudima koji su prošli kroz pravi pakao.
I ne samo Ognjanovići. Imalo je tu šta da se kaže o jurcanju na mesta nesreće, fotografisanju leševa, narušavanju bola pogođenih porodica „ekskluzivnim“ izjavama “očevidaca”, reportažama i patetičnim literarnim uradcima sa sahrana.
Što mlađa žrtva veći naslov, što više žrtava bolja čitanost. Setimo se „lešinarenja“ po Velikoj Ivanči. Setimo se i malog Milana Ponjigera koji je preživeo samoubistvo roditelja (i pad sa šestog sprata u koji ga je odvukao otac). Ovih dana su osvanule, pokazalo se brzo neosnovane, priče kako je dečak prestao da jede i govori, a prvo pitanje je kako takvi tekstovi mogu uopšte da pomognu tom detetu?
Novinarstvo – težak je to posao. I nije za svakoga. Često ste na ivici, od sposobnosti da balansirate na žici zavisi vaš kredibilitet, ali i mnogo toga. Nekome ugled, nekome život, nekome budućnost. Pa, nije loše za početak otkriti moćnu reč: “Izvinite“. To je najmanje što se može učiniti za žrtve koje su nevoljno postale medijske “zvezde”. A ne bi trebalo zaboraviti ni izvinjenje čitaocima. Mada, verovatno se sada na nekom kolegijumu veća ko je sledeći?
Previše se odjednom barata sa reči “izvinite”,, koja se očekuje samo od jedne strane. Niakvo opravdanje nemaju ni jedni novinari koji nisu odradili posao, što podrazumeva istraživanje i korišćenje skladne terminologije sa vesti. Svi su pojurili u linč porodice, a sama ta ista porodica im je sve to i omogućila svojim ćutanjem. Nisu se ni oni pretrgli od izgovaranja “hvala” što su se pare da se pokuša spasiti dete ipak sakupile.
Cela priča sa svih strana je ogavna i niko nije učinio pravu stvar.
Bravo, decko. Neka makar neko kaze kulturnu i umjerenu kritiku lovcima novinarskim na price zivotne koje pale i podizu adrnalin neinformisanih masa.
Bravo,senzaciolizam je za primitivce,profesionalno obrađena nažalost tabloidna tema.
Bas dobar tekst o nasem novinarstvu. U poplavi ludackih naslova i ludackih tekstova na ludacke teme vec sam pomislila da ja nisma normalna u svom zvocanju o neeticnim novinarima koji su spremni zarad minut slave da pisu nevidjene gluposti i jos gore, gaze preko “mrtvih”. Bravo!!!
na zalost, robert coban ja velikoj vecini novinara postao uzor u novinarstvu, pa se bira laksi put za tiraz i citanost – umesto dobrih tekstova, novinari dnevnih novina radije biraju senzacionalisticke sa kojima svoj dnevni list pretvaraju u zutu stampu..nekim ljudima treba trajno da se oduzme mogucnost da rade posao i za opomenu da se u radnu knjizicu udari pecat da niko nikad vise nigde ne treba da ih zaposli
valjda bi onda makar strah od posledice naterao neke ljude da se drze moralnih normi
kad vec obzira i srama nemaju
Trebalo bi opet aktivirati Severinu na nekoj jahti … to bi recimo bilo odlicno za balansiranje .
Sve je to posledica lenjosti; da nema tog otpadnog materijala od kojih se preve novine i TV programi, trebalo bi prionuti na posao i oznojiti se nad nekim tekstom, pa od životnih tema praviti medijski značajne priče. Ovako je mnogo lakše, efekat sam po sebi dolazi. Pitanje samo gde je kraj. Kad urednici počnu rođene majke ili žene da slikaju na wc šolji ili u prevari, što sam im poželela još pre 20 godina, kada je sve ovo počelo.